Hej, čoveče

Zdravo čoveče. Opet se srećemo. Da nije radi nekakvog podsećanja?

Jer, međusobno se ipak ne trebamo. Ti možeš bez mene da živiš, i ja mogu bez tebe. Ni tebi niko ne treba da bi bio srećan, a ni meni. I ne treba ti razgovor ni sa kim kada nisi dobro.

I ti se kao ja samo igraš ovde, na ovom svetu. Nije to ništa strašno, to je iskustvo. Prethodi apsolutnom razumevanju svega što postoji.

Igraš se sa situacijama, stvarajući malo lepe, malo ružne. Ako budeš na tren sasvim iskren, uvidećeš da se igraš. I, pa šta?! Zar život nije igra? Ko je to pa još izrastao ozbiljan?! Jer, ako je ozbiljan takav ostaje, stagnira misleći da tako mora. Ali ako eksperimentiše, onda je slobodan da se menja, da sve menja. I u sebi, i oko sebe. Pa, šta je tu loše?! Ionako se sve stalno menja, sa nama ili bez nas.

U tome je lepota, u promenama.

Ali, nekako svaka promena čini se žešće poznata. Kao da se samo smenjuju. Kao da su se sve moguće situacije, sa svim mogućim ishodima, već dogodile. I kao da smo im svedoci hiljadu puta, iznova i iznova. Pa, zar se ne zatekneš, posle takvih misli, zavaljen u krevetu, misleći o nekom drugom svetu, i kako bi bilo divno kada bi samo moglo… Nešto. Bilo šta. Možda u glavi spravljaš mešavinu svih čudnih bića iz filmova, smišljajući neki novi svet, misleći o tome kako bi on funkcionisao, i šta bi se tamo dešavalo. Možda smišljaš nešto sasvim novo, nešto što nigde nije napisano, niti prikazano.

A zamisli, možda negde i postoji takav svet…

Zamisli, možda si ga upravo stvorio…