Ništa nije tvoje

On i ja smo živeli blizu pijace, koju zapravo nikada nisam posetila, u zgradi koja je pomalo čudno izgledala za moj ukus. Bila je bledo žuta, sa ravnim krovom i izgledalo je kao da nije završena, iako je već decenijama stajala čvrsto. Njega je zanimala ezoterija, ono nevidljivo ljudskom oku. Sve je hteo da zna o tome, na kraju krajeva – isto kao ja.

„Kako to misliš – ‘ništa ovde nije moje’?“ – pitala sam ga namrštenog izraza lica, jer mi nije bilo jasno baš. Inače smo proveli već milion sati u razgovorima koji su uglavnom ličili jedan na drugi – ja pitam, on odgovara. Priča mi o tome kako je počeo od pravoslavlja, ali mu nije bilo baš sve jasno. Tako bi prelazio iz religije u religiju dok nije stigao do hinduizma. Našao je svoje znanje i njemu je podučavao mene, klinku od 21 godinu.

„Pa lepo. Ništa nije tvoje. Nije ni moje, nije ničije.“  – uspravio se u položaj u kom je  mogao da stavi laktove na kolena i pomalo se nasmešio dok je to govorio.

„Ok. Znači radim, zaradim, kupim nešto i to nije moje? Ili rodim dete i ono nije moje? Hahah ne razumem.“ – i dalje sam ležala na kauču, i nisam mogla da skinem osmeh sa lica. Bio mi je jako privlačan, posebno kad se ošiša skroz na kratko, onako na keca. I imao je snažne mišićave ruke. Uvek sam volela jake ruke, možda iz podsvesne želje da mi neko ‘čuva leđa’. Ali, uživala sam i u razgovorima i u svemu drugom sa njim.

„Pa da.“ – smeje se – „Vrlo je jednostavno kada malo razmisliš o tome. Mi živimo u materijalnom svetu, i sve što vidiš ti misliš da tako izgleda, možeš to da pipneš i osetiš. Ali, to zapravo ne postoji. Nije tu, već je samo predstava za tebe. Zato što se nalaziš u vremenu i prostoru u kome se nalaze razne đakonije i svakakve primamljivosti, tvoj ego prisvaja ponešto od svega i na to gleda sa posesivnošću. To nešto može biti stvar, osoba, životinja, biljka, bilo šta. I ti kažeš – to je moje. Zato što si kupila tu stvar, zato što si njegova devojka, zato što si ti našla tog psa, zato što si ti kupila biljku, zato što si ti rodila to dete… I to je tvoje. Dođe neko, uzme ti sve to, i više nije tvoje. Dete ode svojim putem, momak se zaljubi u drugu, i ništa tu više nije tvoje. Pa, da te pitam, šta je onda tvoje?” – i dalje je bio nasmejan.

Počešala sam se kratko i energično po potiljku, uspravila se i zaustila da nešto kažem, ali sam ostala ukočenog osmeha i pogleda u stranu. Na kraju sam ipak rekla da kapiram, i da je verovatno u pravu. Mislim, ima logike. I sada mi ima logike, a kamoli tada kada sam bila zagrejana za celu priču hinduizma. Stvarno sam počela da verujem u sve to vremenom.

 

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s