Neobičan posao

Kratko iskustvo počinje ovako…

Probaću nešto novo. Želim nešto sasvim novo, nešto što nisam doživela.

Prošlo je tri dana. I treće jutro sam ustala, kao po običaju uradila sve neophodno za početak dana. Muzika se već uveliko čula sa lap-topa kada sam donela kafu i konačno uzela miša u ruku. Nisam ni o čemu razmišljala, a na onu želju sam već i zaboravila. Kad odjednom, čula se dobro poznata stvar od Dub FX-a: ‘Society Gates’. To zvoni moj telefon. Uzimam ga ravnodušno, a na njemu nepoznat broj i mislim se: „Ko li je sad?!“

„Dobar dan, u vezi posla vas zovem.“ – i kaže ime organizacije.

„Da, da, izvolite.“ – hitro klikćem pauzu na AIMP-u da bih ga bolje čula, i uzbuđeno očekujem super stvar, jer neki ‘art’ je u pitanju. Ali gospodin sa druge strane veze, na moje pitanje čime se bavi, počinje umorno da govori o tome kako se tu radi o raznim stvarima koje uključuju kreativnost i sposobnost pojedinca. Očekujem konkretan odgovor na konkretna pitanja, jer tako sam navikla. Pojam ‘posao’ za sve nas je konkretna radnja koja donosi određenu količinu novca, i to je to. Ende, što bi se reklo.

Stoga, nije mi rekao ništa konkretno. I ličilo je sve to na neku maglu, promaju, vetar. Nepostojano, neozbiljno.

Ipak, čula sam i neki mio glas. Videla sam odmah širok spektar mogućnosti, ali ne i branšu. Reče on, bave se raznim projektima, ali zar baš iz svih oblasti?! Zar nema nešto čime se stvarno bavite?

Otišla sam na razgovor, naravno; radoznala sam po prirodi. Ali sam pre toga izguglala nešto o poslodavcu i među raznim objavama tu je bio i snimak iz emisije od 2013-te godine na novosadskom Kanalu 9. Kada sam videla ko je voditelj malo sam se iznenadila, jer sam ga poznavala. Predstavio je svog gosta i kamera se okrenula ka direktoru organizacije. Kad sam ga videla i kad je progovorio, u meni su istog trenutka počele da se kuškaju dve misli. Jedna kaže: ‘Muljator’, a druga: ‘Pa nije loš, samo ga život nije mazio.’ Uprkos njima, nastavljam da slušam čoveka kako govori i kako se ponaša. Na osnovu toga dobijam određeni utisak o njemu, svom potencijalnom šefu. Ima oštar pogled kada završi rečenicu i očekuje potvrdu od slušaoca, a kada priča o ideji koja mu se ukazala sve to predstavlja kao nešto fantastično, jer je i sam oduševljen. Ali, sve vreme izgleda umorno.

Bilo kako bilo, već smo se dogovorili da dođem u 15h na razgovor. Stigla sam tamo na vreme i zastala na interfonu br. 1, jer sam videla da na njemu piše ‘krojačica’. Iste sekunde mi je prošlo kroz glavu da je prevara u pitanju, još jedna u nizu. Stojim ispred zgrade i ne verujem šta mi se opet događa, kad odjednom nailazi on. Okrećem se naglo i sa uzbuđenjem u glasu, jer me iznenadio, objavljujem da sam ja ta sa kojom treba da obavi razgovor i utom mu objašnjavam da sam ga prepoznala iz jedne emisije koju sam gledala. Morala sam to da dodam, jer sam naglo nastupila kad sam ga ugledala, s obzirom da se pojavio neočekivano. Nisam htela da uplašim čoveka.

Nasmešio se jedva primetno i sproveo me do prostorije u kojoj su se nalazili kompjuteri i telefoni, a do nje se dolazilo kroz uzani hodnik. Sela sam na jednu od stolica kada je rekao da se predstavim. Mislim da mu nisam rekla svoje ime, nego sam odmah prešla na: „Radila sam u Pošti u call centru,  i na raznim drugim poslovima, što ste verovatno videli u radnoj biografiji…“ – i dok sam izgovarala poslednje dve reči on me već prekinuo i pitao: „Dobro, a šta vi volite da radite? Šta vas ispunjava?“

Kao da sam na nekom izboru za mis Balkana, pa me pitaju šta volim, a ja kažem: „Volim da pomažem ljudima.“ – i čujem smeh u glavi. Čujem bukvalno glasan smeh. Kao da se tome malo u sebi i taj čovek nasmejao; barem mi se tako učinilo u njegovom glasu kad je počeo da govori. Razgovarali smo dugo, mada je uglavnom on pričao. Predstavio mi je jedan od projekata koji je nazvao: „Đački planer“, a ideja je da to bude prvi poslovni dnevnik jednog đaka. Deca bi upisivala u njega svoje školske i vanškolske aktivnosti, vodila razne spiskove i evidencije; uopšteno govoreći – učila se organizovanju, odgovornosti i ekonomisanju od malih nogu. Pokaže mi i knjižicu već odštampanu. Oduševim se celoj ideji i mislim se: „Kako bi se moja majka obradovala da vidi ovo.“ Ali ubrzo saznam da je ta knjižica već odavno odštampana, samo ja nikada nisam čula za nju. Kad sam bila mala sama sam pravila svoje planere, spomenare, leksikone i rokovnike. Većinu njih i dalje čuvam, i rado ih iščitavam s vremena na vreme. I tada, dok sam sedela na toj stolici i razgovarala sa direktorom, prisećala sam se kako mi je bilo lepo dok sam bila dete.

U toku razgovora je nabacio nekoliko potencijalnih poslova koji su mogući da se ostvare, kao i nekoliko predloga i zadataka koje bih mogla već da počnem da radim. Rekla sam ja njemu sasvim otvoreno: „Mogu da vodim socijalne mreže, i mogu da radim call centar, ali zaista ne znam ništa o svemu tome čime se vi bavite, nikada nisam imala dodira sa bilo čim sličnim.“

„Nema veze to, ovde ćete sve naučiti.“ – predočio mi je sa onim oštrim pogledom koji očekuje moje oduševljenje pruženom šansom. Iako meni i dalje nije sasvim jasno kakva mi je to šansa pružena. Imam mutnu sliku i u moru informacija koje sam upravo od njega dobila ispostavi se da je moj prvi zadatak dizajniranje novog izgleda planera jednog đaka.

S obzirom da sam imala samo jedno posle podne za tako nešto, napravila sam skicu grafitnom olovkom na belom papiru A4 formata. Kao u dobra stara vremena kad smo držali sveću na stolu da osvetljava. Zabavljam se pomalo, ali pomalo sam i opterećena zbog direktorove eventualne reakcije. Skicirala sam puna 4 sata na nekoliko papira čitav planer. Konačno sam u 10 uveče sve spakovala u jedan ćošak i legla na krevet da zajedno sa momkom odgledam film.

Sledeći dan sam otišla do kancelarije i sa vrata počela ushićeno da govorim o tome kako sam radila na planeru do 10 uveče. Mislim da je uvideo koliko sam zadovoljna zbog toga što sam uradila, jer je u roku od tri sekunde ostavio šta je radio i rekao: “Slušam vas.” – sa osmehom u očima.

Prva rečenica mi se pomešala sa drugom i vrlo brzo sam počela da pričam pomalo nepovezano. Sve sam htela da mu ispričam brzo, jer sam osetila da ima nešto da kaže. Naravno, video je on na stotine sličnih predloga tako da to nije ništa novo za njega. Nije me saslušao do kraja, i nije pogledao skicu. Ja sam ga shvatila kao običnog poslodavca koji daje određene poslove koji moraju da se završe u određenom roku. Ali, to je ipak bio samo test. Čisto da vidi kako razmišljam, kako reagujem, malo bolje da me upozna.

Nastavili smo da razgovaramo, tj. slušala sam njegov monolog, i onda je odlučio da me odvede do Spens-a kako bismo odradili program koji je zamislio. Došli su kamerman, novinarka, fotograf i još jedna devojka koja je trebala da govori deci o informatici. Kao da oni to ne znaju… Ništa od toga nisam očekivala, i bila sam nervozna, jer me doveo pred kamere, a ja obučena slojevito sa vezanom kosom. Ali dobro, nekako je i to prošlo.

Već sam rekla roditeljima koji su me pitali šta sam počela da radim: “Dizajniraću đački planer, to je kao spomenar kad smo mi bili mali.” Sada kada me odbio, i dao mi novi zadatak, šta da kažem kad me neko pita gde sam počela da radim?! Navikla sam da je sve u ovoj zemlji određeno, i da se obavljaju poslovi po naređenju. U stvari sam naišla na čoveka koji želi da mi raširi krila. Doživljavam sve to kao da Univerzum ispunjava onu moju želju. I kažem svima da ne znam gde radim. Naravno da me gledaju u čudu i ja onda, da bih izbegla predrasude: “Radim u udruženju, tj. organizaciji koja se bavi raznim projektima i razvojem mlade populacije.” – i obavezno posle par sekundi dodam: “Tako da, ne znam šta mi je zapravo posao.” Nisam im rekla ništa konkretno, a dala sam im ipak neke smernice čisto da ne pomisle da je štogod nastrano. Tako sam se oslobodila pritiska od strane starijih iz mog okruženja.

I odem kući. Sad već ne letim tako visoko, mada ipak pravim blog za planer. Dva sata provedem samo u biranju teme, jer ima ih tako mnogo. Nakon toga napravim ‘menu’ i kategorije. Previše kategorija stavim, ali avaj – to može da se koriguje. Opet do 10 uveče sve radim, i sutradan idem na posao da pokažem direktoru šta sam uradila.

“Video sam ovo već, samo se menjaju boje i slike. I molim vas, ubuduće nemojte podizati na internet pre nego što vam ja odobrim.” – uz to je rekao još gomilu stvari, ali ovo je bila poenta.

Iznerviram se jako, neću da dozvolim da me iko vuče za nos. Čas mi kaže jedno, čas drugo. Čas bićeš ovo, čas bićeš ono. Obećava kule i gradove. Sve mu kažem, ali ne baš tim rečima. Raspravljamo se mi tu još neko vreme, i na kraju svega smire se strasti. I počinje edukacija. Priča, razgovor, pridobijanje, uvlačenje pod kožu. Ali neprimetno. Polako, i sigurno. Dan po dan, uvodi me u celu priču.

Sutradan smo pozvali moju bivšu koleginicu iz Pošte na razgovor, sa ciljem da joj pomognemo. Setila sam se odmah nje, jer ima jako puno kontakata u Novom Sadu, među mladima, i zato što ima puno sposobnosti koje u Pošti ne može da iskaže. Došla je, a direktor je pokušavao meni da prebaci glavnu reč kako bih ovladala razgovorom o poslu sa potencijalnim zaposlenim ljudima. Međutim, po mom mišljenju, nije to uradio kako treba i stalno me prekidao, a čak je u jednom momentu rekao da sam ranije, pred njim, pustila suzu. To nije bilo tačno; ispalo je kao da sam neka razmažena osetljiva frikuša, i bez obzira što se ona i ja znamo privatno ne znači da treba tako da me predstavlja. I na to sam se uvredila, ali sam prećutala. Kasnije sam pukla na još jednom nesporazumu koji smo imali vezano za moju funkciju u firmi, i tada sam mu rekla i za tu uvredu pred bivšom koleginicom. Primetila sam da se malo i on uvredio, pa je rekao: “Nema problema, evo napravićemo ugovor i definisati šta ćete raditi.”

Na to sam mu odgovorila da ne želim kavez, ali da ne želim ni da me neko zeza. Nervozno sam se osvrnula oko sebe i pitala ga: “Želite li da ostanem, ili ne želite više da sarađujete sa mnom.” Dobacio mi je nonšalantno da sama biram svoju sudbinu. Izašao je iz kancelarije, i kasnije se pojavio sa kafom. Rekao mi da mogu da je skuvam ako želim, pokazao mi gde je kuvalo i sudopera, odveo me do wc-a i dao mi ključ kancelarije da mogu da uđem u nju ako on nije tu. Sve super, kao da se ništa nije desilo.

Zahvalim se na kafi, utom se izvinjavam što sam nastupila tako impulsivno i na moje čuđenje on izjavljuje da mu se to baš sviđa. Hmmm…

Nastavljamo da radimo, tražimo pokrovitelje, dosta razgovaramo, šaljemo mailove. A onda je zakazao dva razgovora za posao sa dve devojke. Jedna je trebala da dođe sutradan u 9 ujutro, a druga u 10h i 30min. Obe su se pojavile čak koji minut ranije. I ovaj put je pokušavao da mi prepusti glavnu reč, ali me manje prekidao. Kada je došla druga devojka malo je još posedeo sa nama i posle toga otišao. Prepustio mi je sve, rekao da se odomaćim i nestao.

Mi smo otišle na pauzu, jer smo sve tri bile gladne i usput smo pričale. Zadržale smo se i na klupici dok nije izgorela cela cigara, a onda smo se vratile u kancelariju. Uprkos mom osećaju da direktor možda nekako sluša razgovor, ipak  mislim da sam uspela da opustim devojke do te mere da im je vreme brzo prošlo, jer kada sam im rekla da mogu slobodno da idu kući one su odlučile da ostanu i da ga sačekaju. Nastavile smo da razgovaramo i pokušavamo da nađemo konkretnu priču i uokvirimo sliku, a posle nekog vremena smo se malo i uspavale, jer smo skupljale firme i unosile ih u tabelu. Sve tri pune ideja u glavama za čitav projekat koji je u planu, a unosimo kontakte u tabelu… Konačno, jedna od nas progovara i atmosfera se ponovo diže. Složimo se da smo se uspavale i da nema smisla da sada radimo tako nešto, nego da od sutra startujemo ozbiljnije. Utom nailazi direktor i sa smeškom glasno izgovara: “Pa devojke, idite kući, nećete valjda prvi dan sve?!”

Smejem se i kažem mu da sam im rekla da mogu da idu, ali da im je lepo ovde pa ne žele. I one se smeju i klimaju glavama. Naravno, direktor počinje govor i svi ga slušamo, neko vreme. Zatim se rastajemo i odlazi svako na svoju stranu.

A sutradan…

Kišan dan. Sumorno je i hladno. Ujutru ustajem u pola 7, svuda i dalje mrak. Mislim se da odustanem od svega, da se vratim u krevet i ne izađem u svet nikada više. Bilo mi je lepo onako, lagano i opušteno, crtam i pišem.

Ali to nije život. Ta misao me diže, i rekoh sebi: “Daj bre Marina, previše puta si u životu odustala, hajde barem pokušaj da istraješ u ovome.” Silazim dole, palim peć, i grejem se. Moj čovek je već skuvao kafu i spremio se da krene na svoj posao. Gleda me onako s neverom, pa prozbori: “Ne misliš valjda da odustaneš?”

“Ne mislim ništa više, veruj mi. Ne znam ama baš ništa.” – odgovaram mu beživotno.

“’Ajde, ‘ajde, to je samo dan sumoran, al ne moraš biti i ti.” – ljubi me i odlazi u firmu.

Popila sam kafu i malo živnula. Uradila šta sam imala oko Dine, mog psa, i ostavila je da čuva kuću. Ponela sam neki matori kišobran koji mi je poslužio do kraja ulice. Da, polomio ga vetar. Bacam ga besno u kantu, od jutros mi ništa ne ide. Mozak mi ne radi, pa mahinalno silazim kod Arene i trčim ka Kinezima da kupim novi kišobran. Svi me gledaju u čudu, a jedan od njih presreće me zbunjeno: “Pa još nismo otvorili, kuda ćete?!”

“Jao, poludeću!” – kažem više za sebe, i shvatam da sa strane izgledam kao da sam već poludela. Trčim nazad na stanicu, upadam u 4-orku i nisam opterećena što kasnim, jer sam se već javila.

Od dve devojke koje smo juče zaposlili, jedna je odustala. Poslala mi je poruku da je našla bolji posao. Bolji zato što joj plaća prevoz i ima topli obrok. Uspela sam da iskontrolišem i misli i govor, pa sam joj samo otkucala sms: “Ok, hvala i tebi, sve najbolje.”

Direktor se nije nimalo potresao zbog toga. Jer, on je na kraju krajeva i znao da će tako biti. Pre nego što je došla na razgovor, pre nego što je video njen stas i glas, već je prokomentarisao da je beskorisna u ovoj branši posla. Bude mi malo krivo, ipak treba svakome pružiti šansu.

Druga devojka je došla, i na kraju dana se ispostavilo da je odlično što je ona prva odustala. Ova druga je bila mnogo snalažljivija i puna elana. U jednom momentu sam se opet iznervirala, jer mi je izgledalo kao da nas direktor prilično vuče za nos. Kao da mu je dosadno u životu pod stare dane, pa mu treba neko ko će s njim provoditi vreme i ko će ga slepo slušati. I klimati glavom na sve. Tako postajem žešće negativna, pala duhom skroz. Ali ona devojka me diže, govori mi stvari koje su toliko očigledne da mi bodu oči. Podseća me na sve što već znam. Ispada da je ona mnogo bolja za ovaj posao nego ja.

Rekla sam joj da sumnjam da direktor ima neki aparat kojim nas presluškuje kada nije tu, a ona se malo začudila, ali je brzo shvatila da je vrlo moguće da je to istina. Obe razumemo da je tako nešto neophodno da bi se imalo uvid u to ko je kakav zapravo. Ali bez obzira na to, ja onako iznervirana sve kažem. Sve šta mislim. I pored toga nisam uspela da joj slomim duh i oteram je s posla. Nisam ja to ni htela da uradim, ali svakog bih oterala takvim stavom. Sviđa mi se što je tako čvrsta.

Vraća se direktor i nastavlja da diže atmosferu. Meni se posvećuje kao da sam mu unuka, od ruke nastala. Gleda me očinskim očima i govori mi da je ovo moja šansa da izađem iz depresije, ako ništa drugo. Mada, ima tu i drugo. Potrajalo je to možda sat vremena, i morala sam da ponovim: “Koliko će to vremena da se posvećuje Marini, dok ne shvati suštinu biće prekasno. Kako da počnemo bilo koji posao kad moramo stalno da dižemo Marinu?!” – kažem to u trećem licu, jer nerviram samu sebe, osećam se kao mentalno zaostala.

I devojka i direktor: “Ma daj, nemoj da si takva, potrebna si nam.” – kao da sam jedina osoba na svetu koja je njima potrebna. Mora da su videli nešto posebno. A leptir nikad ne vidi sopstvena krila, tako ih ne vidim ni ja. Ali uspevaju da me oraspolože, onako kako samo oni umeju; odlično su se sastavili.

Sledeći dan…

Zaposlili smo još tri devojke, dve bi došle drugi dan, a jedna je ostala sa mnom i onom devojkom do kraja radnog vremena. Dan je bio pun pozitive i stekli smo 20 potencijalnih pokrovitelja. Pokušavamo da organizujemo manifestaciju koja je fokusirana na održivost porodice u 21. veku. Lakše mi je sada kada imam još ljudi, tako da mi se jako sviđa kako se odvija čitava priča.

Nagli obrt

Još jedan dan se odvijao kao po običaju, sve na prvi pogled drugačije, a u stvari isto. Samo razgovor i ideje koje lebde u vazduhu. Samo obećavanja i biće-biće-biće. Dobro, možda bi i bilo, ali ja sam izgubila strpljenje. Taman kad sam skontala šta želi da uradi od jednog projekta, otišla sam na vazduh da posložim kockice, a kada sam se vratila dao nam je novi projekat. Ni stari nismo završili, nismo ga čak ni počeli. Opet sam pala duhom i opet je pokušao da me ‘podigne’. Svaki put mu je uspevalo, ali ovaj put nije. Rekla sam mu otvoreno da takav način poslovanja jednostavno nije za mene. Razumeo je i zašto, i rekao da će me pozvati kada naprave Svet bajki, pa da budem jedna od animatorki za decu. To bi bilo jako lepo iskustvo, posebno zato što me deca oduševljavaju, ali za sada, priča je završena.

 

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s