Istina o mojoj porodici

on

Opet Ana Gord 😀 Ostale su mi još dve njene predložene teme, a negde sam ih našla još, tako da – još puno puta ću da je spomenem pre pričanja priče 😀

 Mislim da je celo ovo prokletstvo započela moja baba. Kad je moja majka bila trudna sa prvim detetom, njena majka joj je utrapila petla u ruke da ga drži nekoliko minuta uz uverenje da će, ako izdrži i ako se petao ne bude migoljio, ona roditi muško dete. Moja baba nikada nije volela žensku decu, iako je i sama žensko. A moja majka nikada nije bila dovoljno hrabra da se suprotstavi svim babinim bubicama. Zato sam ja u tome prilično izveštena. Zapravo, suprotstavljanje mi dođe kao neko srednje ime.

A moja baba je jedan od razloga zbog kog ne osećam više nikakve emocije prema široj familiji. Više mi čak ni dede nije žao. Baba ga je omađijala, i toga sam potpuno postala svesna tek pre neki dan…

Ta žena se nikada nije dovoljno obrazovala, čak se može reći da nije dovoljno ni pismena. Ali, itekako je sujeverna i podložna kojekakvim čarolijama. Indirektno, preko svojih prijateljica, jer ona čak nije ni dovoljno pametna da bi se sama bavila time. Nije dovoljno ni strpljiva dok ne prouči sve načine. Ali, dovoljno je licemerna da ode u crkvu i zapali sveću, da se prekrsti i da slavi slavu.

Moj deda je bio čovek na mestu, čovek koga nikada nije bilo lako preveslati. Dok se baba nije pojavila sa idejom da ga zarobi, da deda bude samo njen čak i u mislima. Mnogo je nazadovao, više nije čak ni mudar kao nekada. Žalim ga, ali ne mogu mu pomoći. On mene gleda kao dete koje ne zna mnogo o životu…

Zapravo, kad se malo prisetim porodičnih priča, moguće da je sve u stvari krenulo od prababe. Babine majke. Ona nije dugo mogla da ima decu, pa su usvojili jednu devojčicu koja se kasnije udala i otišla u neko drugo selo. Pre nego što je ona stasala, rodila se moja baba. Prababina biološka kćerka. Ali, rodila se pod prilično sumnjivim okolnostima. Naime, prababa je posećivala vračaru iz susednog mesta i molila je da joj spravi čaj od koga će ova postati dovoljno plodna. Morala ju je poslušati za svaki sitan korak da bi cela magija uspela.

Otišla je kući. Čaj bi pila u malim gutljajima tokom celog dana, muža bi pomazila po glavi svako veče pred spavanje i ne bi mu se dala, već bi spavala u drugom krevetu. Sutradan bi opet odlazila kod vračare po novu dozu čaja. Čaj je morao biti svež i nikako iz frižidera. Prababa je očajnički želela dete i nije htela da prihvati činjenicu da njoj jednostavno nije suđeno da bude majka. Upirala se svom silom da ispuni ono što je naumila, a da nije dublje razmislila. Nijednom. Kažu da je bila retko pametna žena, iako nije završila ni osnovnu školu. Bila je prirodno inteligentna, samim tim je još čudnije kako je mogla da se usudi na ovako nešto.

Nakon deset istih večeri i deset istih dana, prababa je umesto da pomazi muža pred spavanje, legla sa njim u krevet. Vračara joj je izričito zabranila bilo kakve emocije tokom odnosa i naglasila joj je, kao da je od prevelike važnosti, da se nikako ne skida cela, nego da ostane u spavaćici i da samo legne na bok i dozvoli mužu da sve uradi sam. Prababa ništa nije pitala, jer toliko je želela da oseti kako je to imati sopstveno dete i dojiti ga.

Osam meseci kasnije rodila se moja baba. Bilo je to u suton i svi su se iznenadili, jer je došla malo ranije nego što je trebalo. Rodila se majušna i slaba, pa je prababa bila preokupirana da ojača svoje dugo očekivano čedo, toliko da nije zapisala ni datum njenog rođenja. Porodila se u kući, nije stigla ni do bolnice da ode. Prisutna je bila na porođaju i ona vračara. Čak joj je i pomagala menjajući peškire. Kasnije i oko jačanja bebe. Svaki put kad bi je prababa ostavila samu sa malom bebom ova bi ispuštala čudne zvukove. Očigledno je da je nečim trovala. To je sada moja baba, odavno već matora žena. Zapuštena i lenja za sve oko sebe osim za svoje koze. Ranije su bile krave, sad su koze.

Dakle, kako je baba rasla u okruženju žena koje su se bavile magijom, i kako je na nju takođe nešto nabacano, tako je i nastavila da živi. Možda i ne bih trebala da budem toliko ljuta na nju. Možda nije znala za bolje.

U to vreme, krajem 60ih godina, baba je upoznala dedu. Bila je obećana za jednog vojnika koji je tih dana bio odsutan, a kako ga ona nije volela nešto je morala da izmisli samo da se ne bi udala za njega. Tako je sa svojim prijateljicama skovala plan kako će da za tačno sedam dana osvoji najzgodnijeg i najpametnijeg tipa u selu i kako će imati venčanje iz snova. Posedale su sve četiri u krug, uhvatile se za ruke i počele da se njišu levo-desno. U sredini kruga je ležala dedina slika. Ne znam odakle im, mora da su ga krišom negde uslikale. Jer, da su upale u njegovu kuću da bi ukrale jednu sliku, mogle su da ukradu i komad odeće, pa bi im čarolija bila lakša. Zato mislim da nisu ukrale ništa, dobro su one znale za sve načine mađijanja nad željenom dušom.

Ne znam tačno kako se odvijao čitav obred, jer moj um odbacuje takve informacije, pa nisam uspela da zapamtim kad su mi prepričavali. Ali, nakon što su završile otišle su svojim kućama. Bez reči i bez pozdrava. Njihova vera je bila toliko snažna da su sve četiri bile ubeđene da je jedan obred završio sve. Pozvale su nekakve sile da im priteknu u pomoć i prepustile su njima čitav plan. I bile su bezbrižne, posebno moja baba. Kako sam već napomenula, nije preterano bistra.

Toga dana, u vreme posle ručka, na babina vrata je zakucao moj deda. Nikada ranije nije dolazio kod nje, nije imao razloga. Ni sada zapravo nije imao razlog, nije čak ni znao šta on uopšte traži tu. Baba ga je izgleda očekivala, jer bila je sređena. I nije se nimalo iznenadila što ga vidi na vratima. Odmah ga je uz širok osmeh pozvala da uđe unutra, sipala mu kafu koju je već skuvala i prinela stolicu bliže njemu da oseti miris omađijanog tipa. I svidelo joj se, strašno joj se svidelo. Nije se nimalo uplašila posledica. Zapravo je i ona sama od početka života bila ukleta, pa joj nije smetalo ni tuđe prokletstvo. Samo je sa prokletim i mogla da vodi nekakav život. Život koji je vodio u sigurnu smrt, Ne smrt tela, ne tako običnu smrt. Nego jednu malo goru, totalno zaboravljenu.

Deda je izgradio dve kuće i jednu vikendicu tokom godina koje su živeli zajedno. Dobili su tri kćerke, od kojih je jedna i moja majka. Deda je učestvovao u njihovom vaspitanju mnogo više nego baba. Ona je uživala sve pogodnosti, imala je sve što bi iko mogao da poželi. A kada je sve dobila, kada joj je ponestalo potreba i kada je već omatorila, počelo je da se primećuje koliko je deda izgubio snage. Kao da joj nije više potreban, prestala je čitava magija snažnog i visprenog čoveka spremnog na sve. Kao da je jedva čekala da je napusti, da umre. Kao da ga je omađijala da mu ubrza odlazak.

A on, kao da je izgubio svoju volju. Deda je sada sušta suprotnost onom mladiću, obrazovanom i pametnom. Deda sada nema šta da kaže i od svega diže ruke. Po ceo dan sedi na svojoj stolici gledajući u televizor. Više nema ni coktanja na vesti, nema neodobravanja ni na šta. Kao da mu je postalo sasvim svejedno, kao da i on jedva čeka da ode sa Zemlje. Kao da njegova duša vapi za oslobađanjem. Kao da i sam oseća da sve vreme nešto sa njim nije bilo sasvim u redu. Tih, ni sa kim više ne govori.

A baba je samo sa kozama. Sa njima priča, sa njima se smeje i njima daje da jedu. Dedi više ništa ne daje. A kada sve njene koze zaspu, ona sedne i gleda u jednu tačku. Zaboravi na upaljenu ringlu, zaboravi na unučad, zaboravi na kćerke i na muža. Zaboravi na sve, jer njene koze spavaju. A kao da i ona čeka nešto, ili možda nekog da dođe po nju. Samo sedi i ne miče se. Retko i udahne. Ponekad pomislim da se zbog svega kaje, a onda se setim da ona nije svesna šta je uradila. Da je ona od početka u tom svetu, i da ne zna za bolje. Ne zna ni za gore. Jednostavno, misli da je to u redu, da sve to tako mora. Ona misli da nije imala drugog izbora. Da nije ništa od toga uradila udali bi je za onog vojnika i život bi provela u kuhinji. Ovako ga je provela u štali.

Mislim da ju je sve sustiglo, još uvek živu. Mislim da neće skoro dočekati smrt i oslobođenje. Mislim da je čeka još dosta nevolja. Mislim da će na kraju ostati sama, mislim da ni koze čak neće imati. Mislim da će deda uskoro otići. Jer, iako se nije trudio da se bori protiv toga, iako je digao ruke misleći da drugačije nije moglo biti, ipak je dobar. Ipak, on nije bio uklet od početka. On je trebao da živi srećnijim životom.

Babino prokletstvo prenelo se na moju majku, a ja stavljam svoje stopalo na ivicu tog kruga. Sa majke sam prenela na sebe, a sa mene neće ići dalje. Ja decu neću imati, a moja sestra nek je srećna. Krug se mora prekinuti, pa neko to mora učiniti. Mislim da sam dovoljno hladna i mislim da bih to mogla biti ja. Mislim da imam debeo štit, i da mi ne mogu ništa.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s