Hoću da ispričam jednu priču

on

Ne znam koja po redu tema od Ane Gord. Zabrojala sam se 🙂

Čitam ‘Nauku o samospoznaji’ od Prabupade i naišla sam na nešto što me uznemirilo. Radi se o poglavlju ‘Svetačka samilost’. Tu Prabupada prepričava priču iz Veda, a ona govori o jednom Bramanu koji je bio podložan svim grešnim delima, ali je spašen spoznajom Boga. Tu su Gosvamiji opisivali paklene planete, pa je Parikšit Maharadža… Uf, moram ovo drugačije da sročim…

Postoje Vaišnaviji. To je ime za dušu koja ne brine za svoje oslobađanje posle spoznaje Boga, već više brine za oslobođanje ostalih duša koje je zavela iluzija. Sa poglavljem ‘Svetačka samilost’ sam se poistovetila. Od kada znam za sebe, jedini osećaj koji me istinski ispunjava i diže je taj kada pomognem nekom drugom. Ali ne materijalno, već kada razgovorom uspem da doprem do te osobe da bi se ona trgla i da bi se njeni tzv. problemi rešili. Od kada sam našla potvrdu u hiduističkim knjigama na sva moja pređašnja razmišljanja, u meni se probudio još veći osećaj da nekako treba da pomognem čovečanstvu, ili bar pojedincima. Ali, umorna sam. Zapravo, ova rečenica me potresla i naterala suze na oči:

“Gospodine moj, nije meni potrebno oslobođenje. Ne idem dok ove budale ne povedem sa sobom.”

Maharadža odbija da uđe u carstvo Božije dok ne povede sve pale duše sa sobom. To je Vaišnava. “Ja jednostavno želim da ih naučim kako da ti se predaju. To je sve. To je moj cilj.”

A onda sam zajecala sa rukama na licu, jer mi je u deliću sekunde postalo jasno zašto ceo život imam ovaj osećaj koji imam, i zašto se toliko dajem za druge. Koliko li sam života proživela kao ljudsko biće ako sam već sada tako umorna od svih ljudi i celog sveta?!

Danas stanje nije ni blizu isto kao pre par hiljada godina kada je Maharadža postavio sam sebe na to mesto. Sada ima mnogo više ljudi, mnogo više ateista, gnostika, i mnogo više duša koje ne žele izbavljenje iz kruga rađanja i umiranja. Kako ja onda da ispunim zadatak Vaišnave?! Kada god pokušam da priđem ljudima, na različite načine, ja bivam neshvaćena, smatraju me šenulom.

Gledaju me kao malo dete.

Umorna sam…

Ne mogu reći da ne želim više da pomažem nikom, jer želim. Svim srcem i celim bićem to želim. Najsrećnija bih bila kada bi svi shvatili i progledali. Ali, vidim da nikada neću to postići, jer Bog ima plan za svakog od nas pojedinačno. Zašto se moja duša tako zadrto odvojila i zašto je toliko ubeđena da će je iko čuti?! Nikada se neće desiti izbavljenje svih duša odjednom, jer nije svaka zarobljena. Niti je svaka na istom stupnju. Ko sam ja bre da se bunim?!

Sad mi je malo lakše kad sam ti ispričala ovu priču i pitala te pitanja na koja zapravo nema odgovora. Nije priča neka standardna, nema likove i nema nikakav događaj oko kog se vrte reči. Samo mi je ležala na grudima, potiskujući me kao težak kamen. Sad je bolje, kao da se lakše diše. Pa, moram da ti se zahvalim. Jer, sa tobom mogu o svemu da pričam.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s