Prava stvar

on

Ana Gord ima tako zanimljive teme, da me nateraju da pokrenem vijuge 🙂 Ovo je četvrta po redu, ostalo još 6 😀

Nešto se mislim… Sedim u stanu svaki dan, ponekad odem napolje, čak i radim u stanu… Kao da sam u nekakvom zatvoru, sam sebe zarobio. Niko me nije naterao da ovako živim. I pitam se, kakav bi život mogao da mi bude ako odem na selo. Da mi bube budu drugari i leptiri mi sleću na dlan. Razmišljam često o tome da li bi to bio pravi život za mene. Da se maknem iz ovog grada, da prestanem da udišem smog ovih automobila. I da ne slušam više njihove trube. Pitam se da li bi mi brzo dosadila tišina i orkestar cvrčaka uveče…

Kad iz ove perspektive mislim o tome, čini mi se kao da to zaista jeste prava stvar. Da takav život ima smisla, u skladu sa prirodom. Mada, ne bih mogao kompjutera i interneta da se odreknem. To me sada čini pomalo licemerom, ali ako napuštam grad ne moram i posao koji tako volim. Moglo bi to sve da se izvede, mislim se. Moglo bi, zaista.

Jutro bi mi počelo kafom na verandi, a zvuci koje bih slušao na početku svakog dana bili bi zvuci ptičica. Njihova pesmica i klepetanje krila dok lete sa drveta na drvo bili bi muzika za moje uši. Drveća bi oko mene bilo mnogo i miris njihov bi mi ulepšavao svaki udah. Ne bih imao cveće, ono šareno koje svaka baba ima u dvorištu. Ne, to mi se ne sviđa, jer bi bilo dosta pčela. Još uvek vučem traumu iz detinjstva kad me napao njihov roj. Zapravo su me samo jurile, nisu mi ništa uradile, ali ih se i dalje plašim. Verovatno su se samo igrale sa mnom. Kako god, ipak ne želim pčele u svojoj blizini. Zato bih imao samo drveće. Uglavnom četinare, jer oni baš dobro mirišu ujutru. Tako da bi mi i ptice i miris borova ulepšavali svaki dan, pa bih onda s mirom počinjao rad. Sedeo bih za svojom tastaturom i pisao bih o bilo čemu. Zapravo, o svemu. Ne bih prezao od mišljenja drugih ljudi, jer ne bih ni bio u kontaktu sa njima. Samo, pitam se do kada bih mogao tako, bez ljudi. Samo sa životinjama, insektima i drvećem.

U suštini volim ljude, samo su mi malo dosadili. Dosadile su mi sve priče o drugim ljudima, jer kad god se sretnem s nekim samo se o nekom drugom govori. Zbog toga bi mi prijala priroda. Mada, možda bi mi dosadila ubrzo. I onda bih se trkom vratio u grad, da nađem neke nove priče, nove inspiracije…

Bilo bi super da nađem nekoga ko mi ne bi pričao o drugima, već o idejama. Čak me i priča o smislu života dotuče. Previše puta je ispričana. Ali, nove ideje… To je ono što mi treba. To bi u stvari bila prava stvar! Da upoznam nekoga ko je pun ideja, i ko se ne plaši da ih sprovodi u delo. Ideje za bolji život čitave civilizacije, na primer. Ideje o bilo čemu, o svemu.

Imam ja svoje ideje, ali bilo bi lepo čuti i tuđe. Bilo bi lepo kad bih znao da postoji još neko kome je muka od razgovora o drugim ljudima, o prepričavanju situacija koje su ih tobože povredile, a odmah sutradan kao da se ništa nije desilo. Ne korim to, svestan sam da je svaki novi dan nova šansa. Da, ako se probudiš ujutru sa novim mislima, juče zaista prestaje da postoji. I kažem im ja to uvek. Zapravo ih podsetim, jer oni to već odavno znaju, samo su zaboravili. Iz nekog nepoznatog razloga njima je zanimljivije da previru po prošlosti i po tuđim životima. A meni je toga tako muka.

Želim ideje, želim osobu sa kojom bi mi tišina lako pala. Osobu sa kojom bih mogao da odem u prirodu i da ne primetim nijednu bubu. Zato što bismo se izgubili u razgovoru o nekim pravim stvarima.

Kako bi bila lepa ta osoba! Čak bih i ja pored nje postao lep…

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s