Razgovor sa bliskom osobom

Još jedna tema od Ane Gord, a poslužio mi je jedan razgovor koji se zaista dogodio i kog se sećam u potpunosti. Ovo je treća po redu tema na koju odgovaram. Napravila sam pauzu od par dana iako je zadatak da se piše svaki dan, jer nisam stizala da upalim komp, ali evo nastavljam sada. 😀

Našli smo se posle nekoliko meseci u kojima nam se oboma svašta izdogađalo. Sedeli smo negde na kafi i udubili se u priču o nečemu čudnom, što nam se ranije nije dogodilo, te smo pokušavali da nađemo razloge i pročitamo znake.

“Bukvalno me sama prostorija gušila. Bila sam sa nekim ljudima i otišli smo u piceriju. Hteli smo da sednemo za sto i naručimo pizzu, naravno. Nije mi to bio prvi put da sam tamo, ali ovaj put sam imala nekakav osećaj kao da je vreme stalo. Ljudi su se usporili, skoro se nisu ni pomerali, a i atmosfera je postala jako teška. Počela sam da se gušim, i morala sam da izađem napolje. Laknulo mi je kad sam izašla na vazduh, a ostali su izašli za mnom, jer sam izjurila. Bilo je očigledno da nešto nije u redu, ali nisam htela da im se objašnjavam, već sam ih zamolila da odemo na neko drugo mesto. Kada smo ga pronašli, osećaj nije bio isti kao u onoj piceriji. Taj osećaj tamo nikad neću zaboraviti. Od tada se više ne pojavljujem na određenim mestima. Ne znam tačno zbog čega, ali kao da sam druga osoba. Povučena i nezainteresovana za čitav svet oko mene.” – ispričala sam mu najčudniji osećaj koji sam ikada imala, a njega nimalo nisam iznenadila time.galaxy-2377452_1920

“A pa, krenula je ta promena. Iskren da budem, očekivao sam to.” – rekao mi je nekako odsutno, kao da je imao još mnogo da priča o tome, a nije bio siguran da li je to potrebno.

“Ja od tada ne mogu da se opustim na žurci, nije mi prijatno na nekim mestima i sa nekim ljudima, nisam više napolju, na ulici. Nekad mi odgovara, ali mnogo češće mi ne odgovara tako nešto. Ranije sam volela sva ta mesta i sve ljude, a sad…” – pomalo tužno sam to kazala, jer mi nedostaju sve klinačke ludosti koje sam živela do pre neku godinu.

“Pa da. Zato što smo mi u suštini još klinci, razumeš.” – nasmešio se.

“Pa dobro, ali… Ma daj, to bi značilo da matorci ne smeju da požele da odu na neku žurku, na primer. Kažeš to kao da se samo u određenim godinama rade neke stvari, a posle ništa.” – bockala sam ga, iako sam znala na šta je zaista mislio. -“Pravo da ti kažem, ne želim da odrastem. Ja bih večito da ostanem klinka, zato se ovako i ponašam…”

“Naravno… Eto, šta na primer rade takozvani ozbiljni ljudi. Mnogo veće gluposti nego deca. Da stvar bude još žešća, tako nezreli ozbiljni ljudi naprave nove živote i njih uče istim greškama. Nisu svesni svoje nesvesti…” – samo je zagrebao po površini, jer ne bi mogao da se zaustavi da je ušao u dubiozu.

“Mhm… Možda su im isprani mozgovi.” – našalila sam se, ali zapravo nisam bila daleko od istine.

urban-438393_1920“Hah, da! Podsetila si me time na jedan dan kad sam se vraćao sa predavanja. Idem ulicom i vidim ljude, ali to nisu bili ljudi. Više su izgledali kao neki roboti, ispijeni i sivi. Svako je išao nekim svojim putem, ali kao da su bili prazni, izgledali su kao da im je neko naredio da tamo idu, da tako izgledaju i da na taj način hodaju. Ne primećuju stvarnost oko njih, vidi se da nisu u sadašnjosti. Posmatrao sam ih skoro pola sata, sve se nadajući da će proći neko pun života i sa osmehom na licu. Ali, nije.” – govorio je pomalo iznervirano.

“Hmm… sećaš li se da je to baba Vangino proročanstvo; da će ljudi biti zombiji i svetom će vladati mali žuti ljudi?! Čini mi se kao da je ovo tek početak.” – inače ne verujem u takve stvari, ali već se ostvarilo dosta toga što je ta baba rekla. I zaista mi se čini kao da se sve to događa već neko vreme unazad.

“Jašta. Mada, neki će da budu zombiji , a neki nećemo…” – namignuo mi je kroz smešak, jer smo oboje počeli da se nerviramo zbog takve priče, pa je hteo da promeni temu.

Morali smo da izađemo iz lokala, jer smo odavno popili svoja pića, a i hteli smo da protegnemo noge dugom šetnjom. Nakon par rečenica kojima smo se zadirkivali, setila sam se da mi je jednom davno rekao da će ti se svaka želja ostvariti ako je poželiš dovoljno jako, a onda na nju potpuno zaboraviš. Zato sam ga pitala da mi to objasni malo podrobnije.

“E, setila sam se! Daj objasni mi malo ono što smo pričali pre milion godina; poželim iglass-ball-1767291_1920 dobiću – zaboravim na želju i ostvariće se. To mi se dešava, jako često, ali izgleda nesvesno.”

“Pa eto ti. Nemam šta da ti objašnjavam, sve si sama rekla.” – kao da nije hteo da priča o tome.

“Ne znam kako da to objasnim nekome ko me pita, na primer… Mada ti u principu ne možeš ništa nikome da objasniš do te mere da mu bude sasvim jasno. Jer, taj neko mora sam da dođe do svojih zaključaka. A ja čim nešto saznam, ja bih to da podelim sa celim svetom i ako sam videla da je čoveku bolje od tog nekog saznanja, bude mi krivo što neće svi to da praktikuju…” – pokušala sam nekako da mu dočaram koliko mi je važno da znam kako to zaista funkcioniše.

“Ok, priznajem da ne znam kako to da ti objasnim na način koji želiš. Moraćeš sama da prokljuviš.” – znam da mu nije bilo nimalo lako to da kaže, jer ne voli kada nešto ne zna i retko kada priznaje da nešto ne zna. – “E, čitao sam nešto o indijanskom stilu pušenja. Oni kad puše, izbacuju dim na gore. To im dođe kao neki vid pročišćavanja. Kao da time čine da energija iz njih ode negde gore.” – brzo je opet promenio temu.

“Da, da. Često mahinalno to uradim” – rekla sam totalno odsutno.

“Moram opet da napravim digresiju, ne bih li te trgnuo iz tog sna u kom si sad.” – dok je govorio zadnje dve reči bocnuo me kažiprstom u rebra – “Znaš li da kada se loše osećaš, ne treba da izbaciš tu energiju iz sebe, nego da je transformišeš. Iz ljutnje da pređeš u mir, na primer. Jer ako izbaciš bes, on ostaje u prostoriji kao bes, i ako neko drugi prođe tuda to će ući u njega, i onda će taj neko biti besan.  ”

“Stvarno?! Zar ne ode u etar?!” – malo sam se začudila.

“Pa ne. Ostane tu negde. To sam čuo od jedne profesorke. I ja sam se zapitao kako je to moguće, ali kad sam počeo to da praktikujem video sam da stvarno deluje. Znači, niko ne pokupi moj bes. I puf, koja milina.”

kosmos-Vestinet

“Meni se često dešava da iz nejasnih razloga budem jako besna, ali od malena imam uverenje da treba da izbacim bes iz sebe, jer ako ga ne izbacim odmah, on će se taložiti i ja ću se na kraju razboleti. Ali mi je jako dosadilo takvo moje ponašanje, tako da ću pokušati da ga transformišem sledeći put. Mada, ne mogu a da se ne pitam: ako se ti na primer sada naljutiš na neku osobu, dakle ne na situaciju nego baš na osobu koja je tebi bliska, i ako ti tada transformišeš svoju ljutnju, zar neće ona da se akumulira u tebi, jer u stvari postoji razlog zašto si se naljutio na tu neku osobu… I sledeći put kad je vidiš, opet ćeš biti ljut.”

“Ti tu ljutnju prihvati kao ljutnju, ne moraš da je odbacuješ. Ti jesi ljuta, ali pustiš ljutnju da se transformiše u neku drugu energiju, na primer u ljubav ili mir.” – pokušao je da mi pojasni.

“Kako u isto vreme možeš da budeš i ljut i miran?” – pitala sam sad već nestrpljiva.

“Pa, ne možeš u isto vreme osećati dva osećaja, ali ti nisi taj osećaj. Imaš razne osećaje, ameditation-338446_1920 samo onaj koji je najjači dolazi do izražaja. Kad dođeš sebi, shvatiš da si ljut, ali odlučiš da ništa ne želiš da uradiš sa tom ljutnjom. I onda počneš skoro prirodno da transformišeš tu ljutnju u mir. Zbog tvoje odluke da ništa ne uradiš sa njom, mozak kao da traži drugu zanimaciju.”

“Dobro. Recimo da odeš da spavaš, i sutra se probudiš i opet se setiš zbog čega si se naljutio, i ljutnja se vrati. Zar to nije pokazatelj da je ostala u tebi?” – bilo mi je jasno šta je rekao, ali sam ipak htela da ga pitam tako nešto ne bi li ušao malo dublje u temu.

“Onda opet radiš tu transformaciju dok opet ne dođe do osećaja mira. Ako se dugo vremena ljutiš, onda dugo vremena moraš i da transformišeš ljutnju da bi se u potpunosti oslobodila od nje. A ljudi to često zanemaruju i onda se čude zašto ne mogu da izdrže više neke stvari koje su ranije mogli. Zatim moraju sve da prekinu, da se vrate na nulu i da shvate da nema potrebe ni za kakvom žurbom, i da je sve u redu.”

“A šta je sa krivicom?” – dodala sam.

“Pa čija je to krivica i ko je izmišlja?”

“Ko?”

“Isti onaj koji izmišlja i situaciju. Onaj koji misli. Ako misliš da si kriv – bićeš kriv.” – kao sveznajući mudrac izgovorio je to sa takvim mirom u glasu da zaista više nisam imala nijedno pitanje.

brexit-1478118_1920Rastali smo se posle još nekoliko rečenica u kojima smo se dogovarali kada ćemo nastaviti naše lude razgovore. Zbog obaveza koje imamo ni dan danas se nismo sreli, ali osećam ga kao blisku osobu sa kojom mogu opušteno da razgovaram o bilo čemu. Svaki put dobijam odgovore na svoja pitanja što me još više oduševljava. Ne mora da znači da je sve to apsolutna istina, već je samo jedna od istina. Meni za sad dovoljna.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s