Kućica na moru

Imala sam 18 godina kada sam pisala ovu priču. Svašta mi je padalo na pamet u tom periodu i misli su bile pretežno tužne. Tako da, sledi jedna tužnjikava priča.

Evo me. Lutam ulicama tražeći neko svoje mesto koje bih sa punim pravom nazivala svojim domom. Ali izgleda da ga nema. Možda ga ne nalazim, jer nigde ne ostajem dovoljno dugo.

Ako je ovaj moj život na prodaju, a ja nemam dovoljno hrabrosti da ga kupim, možda je bolje da ga uzme neko drugi. Izgubila sam kontrolu nad njim, sve se izmenjalo. Znam da ne zaslužujem ništa mimo onoga što već dobijam, a možda je i to previše… Isto tako znam da sve što sada imam nije stvarno moje. I da se ne zna čije je.

kent-2393101_1920Oduvek sam htela da živim pored mora u maloj slatkoj kućici sa voljenom osobom i našom decom koja svakodnevno trčkaraju dok ih hladni talasi zapljuskuju. Ali, sada mi se taj san čini isuviše dalek. Skoro nemoguć.

Pokušavam da živim na javi, ali saplićem se o taj san večito. Pojavljuje se svuda. Ima ga u očima punih suza, ima ga u širokim osmesima. Tamo je, u koracima koji beže. Tu je, na usnama iza kojih se krije njegovo ime. San je i u vazduhu, svuda oko mene. Zato mi je teška sadašnjost i sve njene blagodati. Zbog tog sna koji me tapka po ramenu, kao da doziva. Kao da samo na mene čeka…

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s