Izašla sam iz ormana

Ovu priču sam pisala pre nekoliko meseci za jedan konkurs na temu “Imam nešto da ti kažem”. Poslala sam im tri priče, a jednu su objavili u hrvatskom magazinu, koji nikad nije dospeo do mene…
Tako da ne znam koja je to priča zapravo objavljena, ali sinoć sam naišla na ovu među dokumentima na svom kompu, malo je editovala i evo je ovde.
****Priča je izmišljena, situacije su izmišljene, a svaka podudarnost sa realnošću je slučajna.*****

**************************************

Dok vozim crni audi kog sam nedavno kupila razmišljam kako bi bilo da u novom gradu radim sve drugačije. Na kraju krajeva, najgore što može da mi se desi je da odem u neki drugi grad, zar ne?

Uostalom, više stvarno nemam šta da izgubim. A ni koga.

Rođaci su prestali da mi se javljaju još prošlog veka, a majka ne želi da zna ni gde sam, ni kako sam. Kaže da sam je izuzetno razočarala, i celom komšiluku je ispričala moju tajnu da ne bi došla u iskušenje da mi oprosti, jer onda to nikako ne bi umela da objasni silnim drugaricama.

A ja se nadam lepotici dugih nogu, vitkog stasa, krupnih neiskvarenih očiju i punih usana iz kojih izlaze srpske reči. Šta ću, mnogo volim ovaj jezik.

Opet sam odlučila da se preselim zato što mislim da je to jedini način da brzo izađem iz bule u koju sam upala sopstvenim glupim potezima. Prošli put sam se selila u gradić udaljen 30-tak kilometara od mog rodnog. Tamo sam živela sedam godina, koje i nisu bile tako duge. Zapravo su prošle prilično brzo, i mnogo toga se dogodilo. Sa ove tačke, kada posložim sva sećanja, mogu da vidim da su uglavnom slična, bez neke velike razlike. Sećam se da sam bila bezbrižna, slobodna, kao puštena sa lanca. Jer nikoga nije bilo da me kontroliše i smara brigom po principu: „Opet se nisi naspavala, opašće ti imunitet i kako ćeš onda da rađaš decu?“ Tako je, to je moja majka.

Mnogo sam volela kada dođem u svoj stan posle burne noći, i samo se strovalim na kauč. Da nikoga nema da mi skiči na uvo prekoravajući me što sam ostala celu noć u nekom klubu sa ko zna kim. Zbog toga što mi je majka bila takva nimalo mi ne nedostaje, ali mi se ipak ponekad dogodi, dok sedim sama u mraku naslonjena na krevet, da priželjkujem da mi je baš ona najbolja drugarica, žena kojoj mogu da verujem i sve kažem, a da me ne osuđuje već podržava ili podupire. Kako bi to majka inače trebala da radi zapravo ne znam, jer nikad nisam imala takvu. Mogu samo da maštam, i da pritom nisam savim sigurna da li bih zaista mogla da podnesem majku iz moje mašte. Možda mi je baš onakva trebala da bih postala danas ovo što sam.

Zaustavila sam se na semaforu i velikoj raskrsnici, koja je u tom momentu izgledala sudbinski. Da li da skrenem desno ili levo? Nema nigde znaka, čak iako se izgubim – da li je to važno?! Pali se žuto, pa zeleno, i ja ipak skrećem desno. Pustoš je, nema nikoga na putu ni sa jedne strane, pa pretpostavljam da nije problem to što sam napravila prekršaj, s obzirom na to da sam bila u traci za pravo. Ako me zbog toga zaustave na ulazu u grad, onda stvarno nemam sreće.

Nastavlja se put, ja i dalje vozim uz neki electro minimal, iako je na CD-u pisalo da je vocal mix. Htela sam malo da pevam ne bih li skrenula misli, ali sad kad sam već utonula u razmišljanje, mrzelo me da menjam muziku. Pokušavala sam da se setim muškaraca s kojima sam bila u vezi. Kako li sam se osećala tada?! Sigurno i nisam bila toliko srećna kad im se ni imena ne sećam. Znam samo da su postojali, i da mi je sa svakim seks bio užasan. Viđala sam se sa njima samo da bih umirila majku koja je očajnički želela unučiće, a posle nekog vremena sam i samu sebe ubedila da isto želim.

A onda sam počela da se prisećam zašto sam sada u ovim kolima, i vozim ka nekom još manjem gradu. Setila sam se Petre, i onoga što sam uradila, pa sam postala nervozna.

Kroz glavu mi prolaze svih sedam godina u tom gradu iz kog sam upravo pobegla, sve noći i svi klubovi. I to veče kad sam videla nju. Očarala me!

Sećam se da sam, kao zakovana na barskoj stolici, naslonjena na šank sedela i gledala u nju, dok mi je telo gorelo od želje. Mislila sam da sam potisnula to moje, ali izgleda da ne možeš protiv prirode. Smejala se u sredini separea dok ju je društvo gledalo sa divljenjem, a ja nisam primetila ni koliko ih je bilo, ni ko je sve bio. Nisam mogla da skrenem pogled s nje. Blistav osmeh pun samopouzdanja, sjajna kosa, full šminka pa izgleda kao lutka, ali za noć savršena. Mamila me svakim svojim pokretom.

U jednom momentu je ustala, nonšalantno se provukla kroz masu i prošla kroz vrata wc-a. Pratila sam je pogledom i nakon par sekundi bez razmišljanja krenula ka njoj kao magnetom privučena.

I ja sam bila lepo obučena to veče, skoro kao ona. I kosu sam ispeglala, i šminku nabacila. Kada sam ušla u hodnik wc-a videla sam je kako se naginje prema česmi da opere ruke gledajući svoje lice u ogledalu. Ne obazirući se na mene, počela je da popravlja šminku. Možda je htela još par minuta slobode od onih ulizica za separeom, jer joj je sve na licu bilo savršeno. Konačno sam progovorila, misleći da joj verovatno izgledam kao ludača koja uhodi božanstvene lepotice: „Stvarno nema šta da se popravi, izgledaš savršeno.“

Okrenula se polako i stidljivo, kao kada se u nekom filmu komplimentom dirnuta prelepa glumica okrene preko ramena, pa se nasmeši i prozbori: „O, pa hvala. Nisam takav komentar očekivala od devojke.“

„Zašto, pobogu?!“ – izustila sam brzo.

„Pa, uglavnom su sve ljubomorne na mene. Zar ne vidiš da su za mojim stolom samo muškarci?“ – sad se već okrenula ka meni prekrštajući ruke na bujnim grudima.

„Veruj mi, uopšte ih nisam primetila. Sijaš u sredini, nikako nisam mogla da skrenem pogled.“ – u sekundi sam postala svesna šta sam rekla, pa sam stidljivo spustila glavu kretajući prema izlazu. Nisam htela da otkrije ko sam, bilo mi je strašno neugodno i mislila sam da tek onda neću imati priliku da sa njom provedem koji sat.

„Hej, mogle bismo nekad na piće? Volela bih da se družim sa svojim polom, malo za promenu. Zaboravila sam kako je to kada pričaš sa nekim ko ne želi da te kresne.“ – ispovedila mi se tu na pločicama, i tek tada nisam htela da joj otkrivam svoje želje, ali me ubola tim rečima posred srca. Ne znam da li se bol primetio, ali nekako sam uspela da se nasmejem i radosno prihvatim.

Razmenile smo brojeve telefona, i vratile se svojim pićima. Nastavili su da nas muvaju momci. Nju oni za separeom, a mene za šankom. Trudila sam se da više ne gledam u njenom pravcu, mada slabo uspešno. Tokom cele večeri su mi obrazi goreli od stida, jer sam zaista mislila da je sve to bila samo tinejdžerska faza iz bunta prema majci.

Međutim, već sutradan smo se našle na kafi u jednom kafiću pored parka, u centru grada. Sva sreća pa je bilo toplo i bašta otvorena, tako da je cvrkut ptica prilično dočarao atmosferu. Ona je imala tu neku energiju koju nijedna druga nema. Prosto, uz nju ne bih razmišljala ni o čemu, i osećala bih se kao da vreme ne postoji.

„Trebao mi je razgovor sa ženom, hvala ti. Predugo se krećem među muškarcima.“ – rekla mi je na rastanku, posle zajedničkih četiri sata. Iako je meni izgledalo kao da je prošlo tek četiri minuta.

„Žao mi je što imaš takva iskustva sa devojkama, i žao mi je što nijednom muškarcu ne možeš da veruješ. Ne možeš sve dok tako izgledaš, a ti misli šta hoćeš. To je činjenica.“ – zadirkivala sam je, ali nimalo nisam bila ljubomorna. Jer, ni ja nisam loše izgledala, a takođe je i meni bilo dosta muškog sveta, i njihovih majmunluka. Predugo sam i ja boravila među njima.

Naše viđanje se pretvorilo u svakodnevno, i pre nego što sam primetila. Kod mene, kod nje, u park, u klub, u kafić, u restoran… Svuda smo išle zajedno. Ubrzo su gradom počele da kruže  priče da smo par, a kad sam za to čula strujica mi je prošla kroz kičmu i pitala sam se kako bi bilo da se to stvarno dogodi. Razmišljala sam o tome da joj kažem, da je pitam, ili da je samo neočekivano poljubim. Vrtele su mi se po glavi scene kako se ona smeje mojim lupetanjima i sve one kada se dobro zabavljamo, i zagrljene vraćamo kući.

Razmišljajući o tome odjednom sam se našla na ulici, hodajući do nje. Ne sećam se kad sam izašla, ni da li sam zaključala stan. Ali, zatekla sam sebe sad već blizu njenog i izneverovala sam.

Ali, kada sam došla do interfona ipak sam pozvonila. Otvorila mi je ne pitavši ko je. Kad sam stigla usledilo je: „Tačno sam znala da si ti. Iako se nisi najavila, ali nekako sam osetila. Pa, šta ćeš ovde sada? Zar se nismo dogovorile da se vidimo tek večeras?” – brbljala je bez pauze za uzimanje daha, i odjednom sam se setila romantičnih scena iz filmova, pa sam joj prišla i htela da je ućutkam poljupcem. Trajao je dve-tri sekunde, ali nijedna od nas nije otvorila usta. Samo smo ostale tako prilepljene, usna uz usnu i očiju širom otvorenih, suviše blizu.

Pustila sam je kad mi je postalo jasno da se šokirala. Ostala je u istom položaju, glave nagnute malo napred, usta napućenih i raskolačenih očiju, sa rukama u vazduhu i šakama raširenim koje kao da su htele da me gurnu, ali su se zbog nečeg predomislile u poslednjem momentu. Morala sam da se udaljim korak od nje, da je podrobnije osmotrim.

“Izvini, nisam odolela. Pričala si  prebrzo, i svi romantični filmovi su mi se vratili kao flashback i… morala sam, izvini.” – pokušavala sam da opravdam svoj postupak, jer je bilo očigledno da joj se nije svideo. Tačno je da su joj dasadili muškarci, ali ne baš toliko da bi promenila svoja interesovanja.

“Nije ti palo na pamet da mi prvo kažeš da voliš žene, pa da tek onda pokušaš da me poljubiš?!” – vikala je gledajući me pravo u oči. Ipak nije toliko bila besna, iako je zvučala tako.

“Pa, mislila sam da bi me omrzla. Verovatno bi počela da me izbegavaš, kao i sve devojke kojima sam već rekla.”

“Vidi, sad sam te omrzla. Ovaj tvoj postupak mi je pokazao da nikada nećeš imati razumevanja, niti će te ikad biti briga za moje potrebe. Pazi ti nju, ona je MORALA da me poljubi!” – rekla je nekom nevidljivom koji je bio negde u vazduhu iznad nje, što je pokazala pokretom glave i dalje uznemirena.

“Jebote, nije kao da sam te silovala na ovom podu ovde! A i nije kao da imam sa čim to da uradim uopšte.” – viknula sam i ja, takođe uznemirena i samo mi je to palo na pamet da kažem.

“Bez obzira na to što mi je sa tobom super, i zasmejavaš me, ne možemo biti nikakav par. Mene i dalje privlače muškarci i želim dete jednog dana. Ne želim da ga usvojim, ili da idem na veštačku oplodnju. Želim to onako kako je priroda postavila. Žao mi je, ali ne mogu ispuniti tvoja očekivanja, i mislim da je najbolje da prestanemo da se viđamo. Naći ćeš nekoga ko će te prihvatiti takvu kakva si, ali to nisam ja. Izvini.” – govorila je, a da me nije nijednog momenta pogledala u oči. Glas joj je drhtao, a posle toga je otišla u sobu, tamo glasno izdahnula i više nije rekla ni reč.

Ostala sam da stojim na tom mestu još neki minut, ukočena, dok nisam shvatila da nema smisla išta više pokušavati, jer kad nešto kaže iza toga stoji, i nikada se njene reči i dela nisu mimoilazili, već su išli ruku pod ruku. Mogla bih samo da izvučem iz nje još teže reči koje bi me ubole kao tek naoštren mač. Tako da sam se polako na peti okrenula ka vratima i krenula kući, zbunjena i slomljena u isto vreme.

Čim se podigao sistem mog starog lap-topa palo mi je na pamet da joj otkucam pismo. Imala sam hiljadu reči, ali znala sam da ona ne voli baš mnogo da čita, pa sam ipak napisala samo nekoliko rečenica:

“Mogla sam da ti kažem. Imala sam gomilu prilika za to, u pravu si. Izvini zbog toga. Nisam ti rekla, jer sam se plašila da ću te izgubiti, a na kraju sam te ipak izgubila. Ne znam kako bi bilo da sam ti rekla još ono veče kada sam poluotvorenih usana očarana tvojom pojavom stajala ukočena iza tebe, dok si ti pokušavala da popraviš šminku koja nije bila pokvarena. Bilo je toliko očigledno da sam se zaljubila na prvi pogled, i tek kasnije sam razmišljala o tome kako je moguće da ti to nisi primetila. Valjda, zato što nisi kao ja, nemaš takve želje. Pa ih ne primećuješ kod drugih. Pokušala sam i ja da budem normalna, kao ti da sanjam o mojoj deci sa nekim savršenim muškarcem. Ali nisam srećna tako, i bez obzira što nismo imale nikakav fizički odnos ipak mi je sa tobom bilo tri puta bolje nego sa bilo kojim muškarcem. Ne mogu protiv sebe i nadam se da ćeš mi oprostiti što nisam marila za tebe kada sam te onako naglo poljubila. Želela sam to još od prve večeri. Pamtiću te zauvek, jer si me podsetila ko sam. Hvala ti.” – poslala sam ga. Ni dan danas nisam dobila odgovor. Mada, nije prošlo puno dana, a nisam ni proveravala poštu. Bila sam suviše zauzeta pakovanjem i traženjem nekog boljeg mesta koje će me konačno prihvatiti i gde ću se osećati kao kod kuće. A i znala sam da je suviše ponosna da bi mi bilo šta napisala. I uostalom, ja sam se oprostila od nje tim pismom.

Sad sam stigla na kapiju novog grada, onog ka kom sam vozila sve vreme. Začudo, stvarno ima kapiju. Pet metara dalje stoji policajka sa ručnim znakom STOP, i njime mi pokazuje da stanem kako bi mogla da proveri zašto sam došla u njihov mali zaštićeni grad.

“Dobar dan, kojim povodom vi kod nas?” – pitala me sagnuvši se da bi me videla. Morala sam da otvorim prozor kako bismo pričale, a ja sam joj objasnila da imam zakazano gledanje stana u nekoj od njihovih ulica, jer mi se po priči učinilo da bih mogla da nađem svoju sreću među njima. Dirnule su je moje poslednje reči, te mi je rekla da retko kada neko prođe kroz tu kapiju, jer niko novi ne dolazi, a niko stari ne odlazi. Pritom je dodala da je uvek svima u gradu drago kada neko dođe.

A taj grad, kao iz bajke. Totalno odsečen od ostatka sveta, sa jedinstvenim građevinama i spektarom boja na trotoaru. Svaka fasada je samo sa jedne strane ocrtana muralom, tako da kada pogledam iz određene perspektive mogu da vidim sve boje sveta na jednom mestu.

Otišla sam da pogledam stan, i odmah pristala da ga kupim. Ostavila sam kofere i izašla napolje. Šetala ulicama i divila se ovom novom mestu, prosto ne verujući da sam tu. Skoro sam i zaboravila na Petru.

Nakon nekoliko koraka srela sam onu policajku sa kapije i nasmešeći se upitala je: “Zar vi ne biste trebali biti na kapiji? Samo sam radoznala.” – brzo sam dodala uvidevši da je pitanje možda malo uvredljivo.

“Zatražila sam pauzu. Imam i ja dušu, draga.” – uzvratila je smešak, i pozvala me na kafu. Prihvatila sam, ionako nisam imala pametnija posla. Sedele smo duže vreme zaboravljajući na sat. Nestalo je struje, pa je sve bilo tiho oko nas. Morale smo da upalimo sveću i zapričale smo se, tako da nam tišina nije smetala. A ona je bila zanimljiva i nepredvidiva. Mala crna policajka u plavoj uniformi. Pokušavala sam sve vreme da je gledam u oči i smetnem tamno plavu sa uma, jer ne gotivim policiju baš nešto. Nije se pokazala ok. Mislim policija, ne policajka. Ona je bila skroz zanimljiva.

Sedele smo tu još neko vreme, a onda je svaka otišla svojoj kući. Ušla sam u stan koji je srećom bio namešten, pa sam mogla samo da raspakujem deo stvari, i da se strovalim na krevet. Bila sam zadovoljna svojim novim boravištem, kao i prvim društvom. Zadovoljna sam čitavim dočekom, jedinstvenim u moru istih. Čini mi se da se vraća nada da će moj život ipak jednom na nešto početi da liči. Možda ću u ovom gradu stvarno naći sreću. Možda konačno postane sve super.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s