Zujanje muve na mojoj sahrani

Temu je predložila Ana Gord, i putem ovog linka možete naći jako dobre ideje. Našla sam teme pre neku nedelju, ali sam tek danas počela, nešto me komp zeza, haha 🙂 Uglavnom, ispisala sam dosta reči, iako sam htela nešto kratko. Malo sam se zanela, ali nema veze. Za čitanje je potrebno oko pet minuta 😀

Umrla sam sada. Niko to nije očekivao, čak ni ja. Zaista, nikom nije padalo na pamet da je to moguće, tako naglo i prerano. Jer, imala sam tek 28 godina.

Bilo je to pre desetak minuta rekla bih, i dalje sam pod utiskom. I dalje se muvam okolo, prelazeći iz mesta u mesto treptajem oka. Pokušavam da razumem šta se dogodilo, i kako tako naglo.

Sećam se da sam igrala u svom stanu. Pojačala sam muziku jako glasno, da ne čujem ni svoje misli, a kamoli komšije koje se bune zbog buke u jedanaest uveče. Toliko sam se zanela u svom plesanju da sam zamišljala veliku binu i mnogo ljudi koji me sa divljenjem posmatraju dok se vrtim po pozornici uz muziku koju do tada nisu nigde čuli. Sećam se da mi je bilo jako lepo, skoro magično. Mogla sam da vidim šarena svetla oko sebe i binu bez krova, iako sam zapravo bila u malenoj sobi sa niskim plafonom. Zatim sam čula ton u pesmi tako visok da sam poletela u njegovom ritmu, na gore. Jako sam udarila glavom o plafon i pala sam. U toj jednoj milisekundi desilo se sve, odjednom. Muzika je prešla u pištanje, a boje su se stopile u izrazito crnu.

Sećam se da sam osetila teskobu sličnu onoj kada si zarobljen u malom prostoru bez vrata i prozora. Bilo je tamno i beživotno oko mene. Počela sam da paničim, sve se desilo tako brzo. Do pre neku sekundu sam bila ptica na nebu, a sada sam u tamnici iz koje moram izaći momentalno!

Kako sam to pomislila tako sam se našla iznad svog tela u kom sam do maločas vilenela. I tada mi je postalo jasno – to telo više nije živo. Pomislila sam na svoju majku koja bi jako zažalila zbog moje smrti, iako mi je već nekoliko puta rekla da u stvari žali što me rodila. Samo sam pomislila na nju, nisam odlučila da joj se javim, ali već sam se stvorila ispred nje. Bila je u nekakvom poslu sa klijentom, pričala je anegdote koje je doživela sat vremena ranije i smejala im se. Mora da je osetila moje prisustvo, jer sam primetila da se naježila. Čekala sam da klijent ode kako bih joj šapnula na uvo da joj se ostvarila želja, da nisam više živa. Uozbiljila se, u sekundi prebledela. Nema šanse da je čula moje reči, nismo više u istoj dimenziji. Ali, nešto jeste osetila, jer se uhvatila za telefon i okrenula moj broj. Nije imao ko da se javi. Ja sam stajala pored nje i samo je posmatrala. Nisam imala nikakve misli. Posle još nekoliko pokušaja da me dobije, vidno se iznervirala i pozvala je drugu kćerku koja je živela tada u blizini mene, da bi otišla da proveri šta se sa mnom događa. Dalje možeš i sam da naslutiš, čak je i meni bilo predvidivo i postalo mi je dosadno da njihovom plaču prisustvujem. Dok sam bila živa nisam ih zanimala, a sada kukaju što me nema. Nikad nisam volela folirante, a ni egoistične tripove. Ovde se oni osećaju krivima zbog svojih postupaka, nije njima zaista žao što me nema više.

Ok, ima me, ali ne u tom telu. I ne u njihovim životima. Pa, dobili su šta su tražili.

Ali su mi ipak priredili sahranu. Posetila sam ih tek tada, jer sam morala da odem do nekoliko ljudi koji su me za života zanimali, ali bila sam isuviše ponosna da im se obratim. Uverila sam se da su kod njih životi super, pa nisam ništa htela da im šapućem na uvo. Ionako živim na mestu gde ljudi od gluposti prave ekskluzivne vesti, pa će se tako i moja nagla smrt brzo pročuti.

Odmah sutradan se moja porodica organizovala da zakopa moje telo. Nisam sasvim sigurna šta im to znači, ali kao da su što pre hteli da nastave dalje, sa nekakvim olakšanjem što nisam više među njima.

Na sahrani, koju su tako munjevito organizovale, od ljudi prisustvavale su samo one. Majka i sestra. Došla sam i ja, iz čiste radoznalosti. Osetila sam olakšanje što nema ljudi, jer su mi time stavili do znanja da nisu toliki licemeri. Nisu bili već dugo u mom životu, što bi bili na mojoj sahrani.

Posmatrajući krst koji su zaboli u zemlju kao obeleživač moga tela, primetila sam jednu muvu na njemu. Nekako je čudno stajala. Nije gladila svoje nožice, kako to muve obično rade. Već je samo posmatrala daljinu, kao da o nečemu razmišlja. Zadržala se koju sekundu, pa je nečujno otišla. Razmišljala sam o njoj, ali se nisam pojavila na tom mestu gde je ona, ne znam zbog čega. Ostala sam pored krsta. Nakon nekoliko sekundi vratila se, predvodeći svoju ekipu. Majka i sestra su ustuknule kad su videle roj muva, i počele su da vriskaju. Neko je morao to da prekine, pa su muve započele svoju pesmu zujalicu. Kao pravi orkestar one su ispratile moje telo. Zujale su naizmenično, a ona jedna muva koja je dozvala ostale je imala čak i svoj solo. Melodija je bila slična onoj uz koju sam umrla. Dizanje i spuštanje tonova iz te pesme muve su kopirale kao da su je vežbale satima. Zapanjila me njihova tačka. I majku i sestru takođe, videla sam njihove obešene vilice. Sve što nisam dobila od ljudi, dobila sam od jedne muve koja je dovela svoj orkestar da me isprati kako mi dolikuje.

Muve su odzujale celu pesmu, poklonile se i otišle. Kiša je pala, sprala je sav moj gnev prema svetu, i ja sam otišla dalje. Lagana kao perce odletela sam u visine, kroz oblake do vasione. Smestila sam se u svoju zvezdu i tamo srela one koji su me dočekali s iskrenom radošću. Postavljali su mi pitanja, pa sam morala da im objasnim zašto su me tako dugo čekali. Kada sam im ispričala za muvlji koncert radovali su se još više. To je bio dokaz za sve njihove tvrdnje, dokaz da na svetu ipak ima još malo ljubavi. Ako ne od ljudi, onda od ozloglašenog i dosadnog insekta. Nije čak ni važno odakle je ljubav došla, važno je da je tu sve vreme, što su muve i dokazale. Zahvaljujući njihovom gestu nastavila sam dalje. Ko zna koliko dugo bih se još muvala okolo tražeći nekakve odgovore.

Muve su mi ih pružile sve. Da, ljubav i dalje postoji.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s