Mogu ja to i sam – Rečenica zbog koje mnogi pate

Pisanje nije lako. Sesti i pisati ne znači puko pražnjenje misli, već njihovo kontrolisanje. Pre pisanja obavezno je mnogo čitanja. Obavezno je čitanje i ne tako zanimljivih redova. Ali, pretpostavljam da si to već negde čuo.

Nisam završila nikakvu školu pisanja, a već sam počela da pišem. Bila sam jako mala, tek sam naučila da čitam, a već sam pisala. Kako su godine prolazile shvatila sam da ipak ne mogu ja to sve sama da prokljuvim. Sve te čari pisanja. Zato sam završila kratak kurs za copywriting. Svidelo mi se, i tek tada sam počela da primećujem sve svoje greške u pisanju, a i tuđe. Počela sam da primećujem koliko je sadržaja na internetu napisano laički. Kao da su samo otaljali, da što pre završe, jer je to nebitno za njih, jer ne shvataju vrednost prave reči i šta ona može doneti, a i odneti. Imam još mnogo da učim na ovom polju, taman posla da sam gotova, kao što vidiš. Tek sam počela, iako pišem godinama. Ali, nije isto napisati nešto tek tako, i napisati nešto što treba da utiče na čitaoca. Potrebno je mnogo istraživanja, mnogo razmišljanja, mnogo truda da se sastave smislene rečenice, i potrebno je mnogo preispitivanja. Čak ni tad nije sve savršeno.

Recimo da neko ima svoju firmu. Da kažemo, sam je napravio sajt koji treba da je predstavlja. Taj sajt je ogledalo nečije firme, pa bi trebao oko njega prilično da se potrudi. Pored realnog ambijenta, dobre usluge i kvaliteta, sada mora da misli i o dobrom predstavljanju sopstvene firme na internetu. Jer, živimo u takvom dobu, gde je realnost prešla u virtuelnu. Danas će neko kucati u pretraživač ono što ga zanima, neće izaći iz kuće i naći to nešto na ulici. Time je vreme traženja skraćeno, ali koliko je efektno? Mnoge firme ni nemaju svoje sajtove. A i one koje ih imaju, nisu zanimljivo predstavljene. Neke čak i nemaju tekstualni sadržaj. U mojoj glavi se odmah postavlja pitanje: “Kakvu bi mi uslugu pružili kad im je bilo teško da se oko sajta valjano potrude?”

Danas je sajt prvi na udaru. Ljudi na ovim prostorima to ne gledaju tako, i njima i dalje nije važno prisustvo na internetu što se vidi kada se uđe na njihove sajtove, a posebno ako sajta čak ni nema. Ne cene profesionalce, i misle da je boza napraviti sajt. Zato ga urade sami, i to zaista ne liči ni na šta.

Nedavno sam tražila kozmetički salon u mom kraju. Našla sam jedan sajt, iako znam da ima desetak salona u krugu od kilometar. Taj jedan sajt je lepo postavljen, ali kao da nije završen. Ima možda dva teksta, a sve ostale usluge su taksativno navedene i to stručnim izrazima. Kao potencijalnog korisnika njihovih usluga pitala sam se šta je sve to. Ali nisam našla odgovor na njihovom sajtu. Mogu zamisliti samo, da sam ih pitala verovatno bih dobila odgovor: “Dođite i uverite se sami.”

Ne, uverite me kroz sajt da treba da dođem.

Takođe, recimo da neko ispisuje taj nečiji sajt, da je angažovan od strane vlasnika za to. I neko odradi posao, a vlasnik mu kaže da je mogao on to i sam, jer dovoljno je pismen. A neko je već proveo sate na tom tekstu, radeći sve što je potrebno. Time je vlasnik obezvredio nečiji rad, zar ne? Ipak, vlasnik to ne bi mogao sam, jer ne vidi objektivno i jer nema vremena. Isto kao što ni ja ne bih mogla da vidim objektivno svoj posao, isto kao što ne vidim objektivno ni svoje pisanje. Zato objavim ne bi li se našao neko ko će da me iskritikuje i otkrije mi cake. Na primer.

Nije lako pisati, nemoj misliti da jeste. Jer pisanje nije samo sklapanje slova. Pisanje je razmišljanje i cimanje da sve to izgleda ok. Da čitalac ne oseti falinke, i da mu odgovoriš na sva pitanja. A zamisli samo kako može biti zeznuto da razgovaraš sa nekim kroz pisanje, nikad ga nisi video, ne znaš šta bi te pitao, ali moraš da mu odgovoriš na sve. Da mu ništa ne bude nejasno. I posle jakog mentalnog truda neko ti dođe i kaže da je mogao to i sam. Time je obezvredio sav tvoj trud, i sve tvoje sate provedene za mašinom.

Ne ostaje ništa drugo nego da se pitam hoće li se svest ovog naroda konačno dignuti na viši nivo? Hoće li ovaj narod ikada prestati sa tripovima da sve može sam, i da sve očekuje od jedne osobe. Konkretno, aludiram na ono kada poslodavac zaposli jednu osobu koja će i da napravi sajt, i da ga ispiše, i da nađe fotografije za njega, i da ga održava… Sve. Kad je već to počelo da me zanima, samo navodim primer, jedan u gomili njih. Takve stvari se događaju i među drugim vrstama posla.

A bilo bi tako super da ljudi konačno shvate da ne mogu sve sami, i da drugi ljudi postoje oko njih koje treba angažovati. Da ti ljudi jedva čekaju da nekome trebaju. Mogli bi da shvate da ti ljudi polete kad su nekome potrebni, pa još i ako vole da rade to za šta su potrebni sreća postaje još veća. Pušta se u etar i nekome drugom donese sreću.

Zašto bi čovek sve radio sam, opterećivao se do te mere da više ni sa detetom svojim ne može bezbrižno da se igra. Da ostaje do pola noći budan razmišljajući o svom sledećem poslovnom poduhvatu. Zašto, kada postoji toliko ljudi koji mu u tome mogu pomoći. Poslovi mogu da se podele, a vlasnik firme može samo da uživa ubirući plodove. Čini mi se da nedostaje poverenje u svemu tome, jer na putu do uspeha mnogi su ga zavrnuli. Razumljivo je, ali dokle misle tako…

Bilo bi divno kad bi dali šansu ljudima oko njih, a dela će pokazati svoje. Uz malo ulaganja mogu mnogo dobiti. Mogu dobiti i više slobodnog vremena za kojim žude. Ljudi je sve više, a poslova sve manje. Trebali bismo jedni drugima da pomažemo, da delimo poslove i da se radujemo, umesto da sve grčevito držimo za sebe. Ovaj život je suviše kratak da bi se tako živelo.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s