Trinaest godina kasnije

Život je nastavio neumoljivo brzo da teče. Škola se završila odavno, i svakodnevnica je uzela maha. Dosadna svakodnevnica ispunjena obavezama. Gomile ljudi je prošlo kroz moj život, i svako od njih je imao neku tvoju osobinu. Kao prokleta tvojim nedostajanjem, sve sam ih prizivala ne bih li makar na časak opet osetila tebe. A onda sam u svojoj sobi sklapala sve njih u jedan dim, oblikujući tvoj osmeh.

I to mi se smučilo, pa sam morala da promenim stvari. Pomislila sam da odem na početak svega. Htela sam da ubijem nekoliko muva jednim udarcem, te sam odlučila da se preselim opet u tvoj grad. Iz njega sam pobegla uglavnom zbog tebe, a onda sam odlučila da se suočim. Da ne bežim više, i vidim gde će me to suočavanje odvesti. Sa sobom uvek eksperimentišem, kao da se nova rađam svaki dan, pa nije ni važno.

Posle toga što sam videla, pesma “Savršena iluzija” od Lady Gage mi je konačno postala sasvim jasna. Inače ne znam ni za jednu drugu njenu pesmu, do te mere kao za ovu. Tih dana ju je moja sestra često puštala, pa sam nekako bila primorana da je saslušam. Od reči do reči, i od tona do tona.

Posle trinaest godina, ponovo sam te videla. Našla sam te silom, htela da se što pre završi agonija. Predugo je već trajala. Htela sam neke druge ljude oko sebe, jer su mi ovi koji su ličili na tebe stalno okretali leđa kad su mi bili najpotrebniji. I znala sam da bih to postigla samo ako te opet vidim, i sa tobom popričam. Jer sada sam starija, i percepcija mi se promenila. A i ti. Preda mnom kao da je stajala neka sasvim nepoznata osoba, sa kojom se nikada nisam družila.

Nisi se makao iz svog rodnog kraja, nisi se makao od svog oca alkoholičara, i ništa nisi uradio da sebi udesiš bolji život. Krenuo si očevim stopama. Užasno smrdljiv, ugojen, prljav i pocepan. Nisi se trudio ni oko čega.

Sedela sam na fotelji ispred tebe i vidno te žalila. Nisam uspevala da skinem takav izraz s lica, iako si pokušavao da me nasmeješ. Ali, mozak ti je kao kaša. Zaglavljen u prošlim vremenima, stalno ponavljajući stare fore. Puštao si mi stare snimke, podsećao si me na stare scene. Silno si pokušavao da me nasmeješ, a osmeha nigde. Videla se tvoja bol ispod svega. I ništa mi više nije bilo smešno.

Dva sata sa tobom srušila su sve klinačke iluzije. Izgubljena i zbunjena hodala sam ka stanici autobusa, koji je vodio pravo do stana u kom sam boravila tih dana. I dok sam čekala autobus, videla sam u novim klincima tebe, mene i celo naše nekadašnje društvo. Dok sam stajala na stanici, pred mojim očima se odvijala identična scena koja se inače odvijala svako veče kad smo mi bili deca. U nekim drugim telima kao da su boravila naša bića. Grupica je stajala i smejala se šalama jednog momka, kao nekad mi tebi. Jedna devojka je ušla u autobus pozdravljajući se sa svima, kao nekad ja sa vama. Druga devojka je otišla preko puta, kao nekad Maja. Ostali su se razišli, svako na svoju stranu, kao nekad oni. Posmatrala sam ih, iako sa slušalicama u ušima, čula sam sve. I sve je bilo isto kao nekada.

Posle pet minuta došao je i moj autobus, u njega sam ušla i napolju ostavila sve. Prisustvovala sam početku i kraju. Pred mojim očima se odvijalo sve ono što sam nekada živela.

 

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s