Kako je to raditi u velikom sistemu

on

Godina 2011-ta, preokrećujuća u mom životu, bila je godina kada sam prvi put dala otkaz u javnom preduzeću zvanom Pošta. Davala sam otkaze, jer me njihov sistem gušio, jer me nisu plaćali dovoljno, i jer nisam mogla da napredujem. Trudiću se da ne budem previše gorka.

Dakle, prvi posao u call centru. Slali smo telegrame, informisali smo ljude o besplatnim akcijama za građane, slali smo kurire keš-expresa na adrese ljudi koji žele svoj novac, a na kraju su nam uvalili i da prodajemo nekakve kreme. I dalje mi nije jasno kako su oni tačno zamislili da prodaju kremu preko telefona, jer sam baš u tom momentu dala otkaz. Nisam ga dala zbog toga, samo se tako poklopilo. Zapravo sam prolazila kroz jedan period svog života kada mi je sve bilo kristalno jasno, svaki potez bio mi je znak da li sam na pravom ili krivom putu. A telegrami nisu bili moj put. Svaki dan po stotinu puta izgovaram: “Telegrami, dobar dan, Marina ovde, izvolite.” A onda sa druge strane veze neka gluva baba, ili bezubi deda, ili opičena Ivana koja nas je svaki dan maltretirala da šaljemo telegrame za razna Ministarstva, jer je ona bila ubeđena da je neko njoj i njenom ocu ukrao identitet. Imala je težak psihički problem poremećaja ličnosti, a plus i problem u govoru pa je niko nije mogao razumeti. Obaviti posao preko telefona sa osobom koja ne čuje, ili ne priča razgovetno je jako iscrpljujuće. Još kada se zaređa nekoliko takvih osoba, a dozvoljavaju ti samo 5 min pauze i ni sekund više ili ti pišu minus. Tri minusa, skidaju ti s plate, i to koliko oni odrede u zavisnosti od neke njihove nepoznate računice. Ako nećeš tako onda možeš da iskoristiš 30 minuta pauze odjednom. Ne daj Bože da si pušač, svaku cigaru ćeš na pola da baciš, jer dok se vratiš u centar već je prošao minut, a za celu cigaru ti treba 7 minuta, pod uslovom da u njoj uživaš.

Radila sam sa koleginicama koje su sve do jedne imale duplo veću platu i sva moguća prava jednog zaposlenog cenjenog građanina, i svedočila sam njihovom bezrazložnom odlasku na bolovanja, slobodne dane i godišnje odmore. Sve to dok sam ja morala svaki dan da dolazim tamo i primam pozive, čak i bolesna, jer ako ne dođem taj dan mi neće biti plaćen, a plata mi je bila mesečno 15 hiljada, ako je mesec bio pun radnih dana. U početku se radila samo subota, a kasnije su uveli i nedelju kao radni dan. Dakle, svaki dan za samo 15 hiljada?! Nekada je bilo i 13. Šta se meni događa u svemu tome, koliko mi vremena i novca ostaje posle takvog meseca, a da ne pričam o tome koliko mi živaca ostaje za važnije stvari u životu…

Tako dan za danom, i jednog ponedeljka sam ušla u prazan call centar, prijavila sam se i sela da radim. Pozvala sam šefa i pitala šta se događa, zašto sam sama na poslu? Odgovorila mi je da su svi otišli na slobodne dane, jer su imali privatne obaveze. Ponedeljak prva smena, dan kada je na telegramima najviše posla, a ja radim sama za pola mrvice. Rekla sam u čudu: “Pa dobro, šta sad, radiću ja.” Kada mi je onda odgovorila da se podrazumeva da ću raditi ja, u meni je nešto polako počelo da ključa.

Izdržala sam do 10 časova kada se javila jedna stranka koja mi je pomerila živac do te mere da nisam ni sekund više mogla da izdržim na tom mestu. Otvorila sam outlook i poslala mail direktoru i nadređenima. U njemu je pisalo koliko sam ogorčena što oni za godinu i šest meseci mog rada tamo nisu videli koliko se zalažem, i što sam i dalje na minimalcu i što sam često ostavljana sama da radim, i naravno sve to bez dana slobodnog. Kliknula sam onako odlučno i jako na SEND i odjavila se, spakovala stvari i punog vazduha u plućima otišla nasmejana kući. Naravno da su se moji roditelji ljutili na mene, posebno otac. Da li ja treba da se ljutim na njega jer insistira da budem tamo gde nisam zadovoljna i gde mi svakim danom zdravlje odlazi u tandariju?!

Sutradan kada sam ustala i dalje sam bila rasterećena i lakša sama sebi. Izašla sam iz sobe i zatekla oca kako razgovara preko telefona sa mojom bivšom šeficom. Ona je njega molila da se vratim na posao, jer im trebam, obećavala mu je da ću dobiti bolji ugovor sa svim pravima zaposlenog. Pokušao je da mi prenese sve to, ali nisam htela ni da čujem.

Klinka sam bila i dalje, 21 godinu. Bilo me je lako ubediti u to da je Pošta najbolje mesto na kom mogu da radim u današnjoj Srbiji, da je to jedino mesto sa zdravstvenim, penzionim i redovnom isplatom. Dali su mi fore oko tri meseca da nađem drugi posao, ali bila je sredina zime, početak januara. Sneg se odomaćio i svi poslovi su stali. Naravno, nisam ga mnogo ni tražila baš zato što je bila zima u toku, i napolju jako hladno. “Pa nećete umreti ako vam uzmem koji komad hleba dok ne počnem da zarađujem! A čak ni ne jedem mnogo.” – govorila bih im kad god bi me turirali.

Tako su očevi prijatelji počeli posle nekog vremena da izmišljaju i vade poslove koje niko nije hteo da radi, samo da bi me nekako opet ubacili u Poštu. Radila sam statistiku za poštare. Ideja je bila da se svakom poštaru raspodele jednaki rejoni kako bi svaki bio slično opterećen poslom, jer se svaki dan dešavalo da neko ode u 12h kući, a neko ostane da radi do 16h. Naravno da svi primaju istu platu, ali ne rade svi jednakim naporom. Moj posao u tome je bio da sedim u kancelariji i da unosim podatke koje su oni prikupili na terenu – gde ima sanduče, gde nema, koliko ih ima u kući i slične stvari. Taj posao je bio toliko opušten da mi je rečeno da ga otegnem što duže mogu da bih duže imala posao. Naravno, i to je vredelo mesečno 15 hiljada, ali tamo se nisam nervirala i mogla sam da izađem sa posla kad sam htela i da se vratim kad sam htela, jedino što sam morala je da barem nešto unesem u kompjuter za taj dan. Odužilo se to na tri meseca, ja sam se smorila i ubrzala tempo samo da bih mogla da se posvetim drugim stvarima, da nađem nešto zanimljivije u životu.

Ali, iskopali su mi drugi posao. Nije prošla ni cela nedelja, a ja sam opet morala da kročim na taj prag Pošte. Strpali su me u kancelariju arhive, radila sam skeniranje dokumenata za Restituciju, takođe unošenje u sistem. Jako dosadno, jako bespotrebno i glupo trošenje vremena. Tamo sam živela pakao. Ne zbog obima posla, nego zbog osoba u prostoriji. Jedna žena mi je pravila haos svakog dana od kada sam prošla kroz ta vrata. Verovatno je umišljala da će zbog mene ona izgubiti taj deo posla, pa se brže bolje bacila na to da mi zagorčava svaki dan. Par puta mi je onako bolesno i besno rekla da će se ona lično postarati da dobijem otkaz. Još jedna teško psihički obolela osoba koja nije nikada imala nijednog muškarca, a tada je imala skoro 60 godina. Ne daj Bože nikome takvu nesreću, ali ja sam stvarno ludela od nje. Trudila sam se da je razumem, ali bezuspešno. Ne sećam se tačno koliko sam dugo tamo radila, ali sam vrlo često doživljavala frasove, isključivo zbog nje. Niko drugi u toj prostoriji se nikada nije dovoljno potrudio da joj objasni da treba da me ostavi na miru, pa sam se tako sama borila sa bolesnom babom. Svaki dan sam dolazila uplakana kući, i svaki dan su me ljudi gledali nervoznu i sivu, ali nikome nije ni palo na pamet da me oslobodi, već su me gurali sve dublje u to. Zaplašivali me pričom da neću nigde naći bolje, jer znaš – teška su vremena…

Pred kraj Restitucije, zbog one žene pucam po svim šavovima, odlazim do šefa i govorim da više neću dolaziti na posao, neka oni to završe sami. Ona mi nije dala, ubeđivala me kako oni bez mene ne mogu da stignu u roku da ga završe, jer svi ostali vrdaju. Pala sam opet na priču. I vratila sam se u kancelariju, sela i završila sve. Obezbedili su oni meni u međuvremenu još posla u drugim manjim poštama, sve po mesec dana. Čak su me bacili u GPC koji se nalazio jako daleko od mog tadašnjeg boravišta – GPC na Klisi, ja u Kamenici, a radno vreme od 13h do 20h, s tim što se često ostaje do 23h. Ja posle toga nemam kako da dođem do kuće, a sve to za – pa opet 15 hiljada. Bila sam tamo jedan dan, i rekla otvoreno da tako samo imam više rashoda nego prihoda i da zaista ne mogu da radim na tom mestu za taj novac. Doviđenja Pošto, ne vidimo se više.

Tražim nove puteve, ali ne dovoljno brzo i ne dovoljno odlučno. To vidi moj otac i po principu da je ipak najbolje da radim u Pošti, on vuče sve moguće i nemoguće poteze da me prime na bolji ugovor, da konačno počnem da radim kao svi ostali zaposleni sa svim mogućim pravima. Iako sam mu rekla da mu ne pada na pamet da radi te stvari, da me pusti da se pronađem i da Pošta jednostavno nije za mene, on je ipak mislio da zna bolje.

Tri puta polaganje testova za ulazak u preduzeće, tri puta ne prolaženja i tri puta ista rečenica od psihologa: “Pošta nije za tebe. Ti si umetnik, i raširi krila. Pošta će te izludeti, a iskrena da budem, IQ ti je veliki i tamo nećeš dugo izdržati čiste glave.” Rekoh: “U redu, ali meni treba novac da bih mogla da živim, a to mi Pošta obezbeđuje.” Tužno me pogledala i rekla: “Pa novac ćeš svakako imati.”

Ali ne, svi ostali su nastavili da insistiraju na ulazak, i mene su lako mogli da ubede da je ipak bolje tako. Četvrti test i četvrti put isti psiholog. S tim što sam ja četvrti put varala na testu. I prošla sam. Uradila sam sve ono što su oni hteli da bi pomislili da ipak možda i jesam za Poštu. Taj put mi je rekla: “Sada ću te preporučiiti, rezultati testova govore da si se promenila.”

Bum tras, u roku od par dana dobijam ugovor i počinjem da radim u maloj Pošti kod Suda. Bacili me u vatru na platni promet, a stranke stalno u redu do ulice, gužva neviđena, a ja ni jednu šifru za uplatu ne znam. Ne znam taj posao, niko me nije obučio, ali su mi ipak dali da to radim u najvećoj gužvi. Tada je upravnica te Pošte bila na godišnjem odmoru i menjao ju je dobar lik koji mi je pokazao na brzinu osnovne stvari. Prvi put sa novcem, prvi put sa dokumentima građana, i prvi put sa platom od 30 hiljada. Punih nedelju dana sam bila zadovoljna, i ekipa mi se sviđala. Sve mi je bilo lepo, i mislila sam – pa Pošta i nije tako loša. Ali onda se vratila upravnica, koja je jako loš organizator, koja je pre upravničkog mesta radila u mesari i koja ne poznaje posao dovoljno dobro da bi bila upravnica. Riba od glave smrdi, kaže naš narod.

Počele su da se događaju razne peripetije, i povrh svega koleginica koja mi je krala novac iz kase, te sam ja morala da doplaćujem. Ispadalo je da sam bila dva puta u minusu tačno 1000 dinara, iako sam znala šta radim i brojala novac po tri puta. Verovatnoće da su se novčanice zalepile u sva tri brojanja su ravne nuli. Na kraju mi je upravnica rekla da ta koleginica često ima običaj da uzima i od suviška po 1000 dinara, da niko ne primeti. I nikada joj za to nije prigovorila, a to je vrlo ozbiljna stvar. Upravničina nesposobnost organizovanja posla i zabadanje noževa u leđa svaki dan od strane kolega sa kojima radim po sedam sati dnevno su me dotukli do te mere da sam za dva meseca rada tamo doživela deset nervnih slomova. Poslednji je bio kada sam se ispred Pošte toliko poremetila da sam vikala na oca na sred Bulevara Oslobođenja. Zato što sam bila ogorčena, jer me sve vreme gurao na mesto gde ja nisam bila srećna i gde sam vidno propadala. Nije mogao apsolutno ničim da me ubedi da ovaj put ne dajem otkaz.

Barem sam ja tako mislila, ali ima on svoje načine da uradi ono što on misli da je za mene dobro. Ubeđivao me da se smirim i da zaboravim na sve što se događa, da gledam na sve to kao na posao koji mi donosi novac i to je sve. Ama, nisam toliko plitka! Nisam mogla da zaboravim na proživljeni dan pun stresa i lomova. Kako kada je to svakako moj dan. Ja ga živim. I ja neću tako da ga živim!

Odlazim kod tadašnjeg zamenika direktora, i objašnjavam mu da zaista ne mogu više da izdržim i da želim da dam otkaz, pa me zanima procedura. Ni on mi nije dozvolio da ga dam. Počeo je da mi priča svoju životnu priču i koliko se on opirao Pošti kad je bio mlad, ali ga je otac neprekidno gurao na to mesto. Bunio se on, ali nije mogao ništa… Ili ipak nije hteo. Posle razmenjenih nekoliko stavova, rekao mi je da uzmem par dana slobodno, koliko god da mi treba i da će se potruditi da nađe neko rešenje za mene, ali da nipošto ne dajem otkaz, jer kako smo već čuli – nema nigde bolje. Slomljena njegovom ljudskošću, odlazim u miru i zahvaljujem se. Nije me bilo dve nedelje. Posle toga sam se javila i rekla da sam spremna za nove izazove.

Našli su mi mesto u glavnoj Pošti i radila sam prijem pošiljaka za velika i mala preduzeća, ponekad na platnom prometu, a kasnije i na isporuci pošiljaka. Svako se preda mnom folirao, a iza leđa trabunjao, jer su svi znali čija sam kćerka. Bivšeg zamenika generalnog direktora. Za tih godinu i šest meseci dogodilo se toliko toga, toliko stresa, toliko nervoze da sam počela lagano i sigurno da ludim. Opet sam se vraćala kući svaki dan jako nervozna i više niko nije mogao sa mnom lepo da razgovara. Vremenom nisam mogla više ni sa kim da se družim i zezam. Ostala sam ja i Pošta. Pošta – moj život.

Radno vreme od 12h do 19h, vreme koje mi zauzima ceo dan, taman da mi ne ostane ni minut slobode da se razvijam i učim nove zanimljive stvari. Jer pre posla se razbuđujem, a posle posla dolazim sebi. Nerazumne kolege, nerazumne stranke. Pa mali period bude ok, pa opet jovo nanovo. Poslednja dva meseca opet pakao. Na desnoj ruci su mi se stvorile kvržice od olovke, jer je skoro sav posao padao na mene, zbog kolega koje baš briga da ubrzaju i koje neće da se trude. A ja sam morala da budem brza i morala sam da se trudim. Prvenstveno zbog toga što od kada me guraju u Poštu nosim krst da moram da se pokažem kao jako dobar radnik, jer moj otac tamo radi pa da ga ne osramotim. Jer se moj otac za mene založio, pa ne smem da ga izneverim. A baška to što sam morala da se dokazujem nadljudskim naporima samo da bi me primili za stalno, što zapravo nisam nikad dočekala. Svakoga dana kolege koje me namerno zagovaraju, iako vide da radim sa velikim ciframa i da mi treba koncentracija. Dođem nasmejana i raspoložena, odem namrštena i spremna za bacanje atomske bombe. Kažem im jednom, kažem drugi put, molim mesecima raznorazne ljude da reše situaciju, da naprave bolju organizaciju, ali niko ni prstom da mrdne. Još mi govore: “Ne vredi, nikoga nije briga.” To po principu – radio ne radio, svira ti radio. E, pa dame i gospodo, ja bih da pojačam radio na maximum, a vi načuljite uši. Hvala Bogu, te sam rekla: “Dosta je bilo!”

Ja sam opravdala očevo zalaganje duplo više, a prethodne godine kada sam radila na minimalac niko i ne vidi. Niko se i ne seća. Ali, vidiš da se ja i dalje sećam. I hoću sve da ostane iza mene kao jedno veliko iskustvo u životu. Tamo sam naučila da radim sa novcem, da čitam ljude, da pričam tiho i da radim brzo i efikasno. Hvala Pošto na tome, ali zbog svega drugog ne zahvaljujem.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s