Lepa zelena

on

Film Coline Serreau iz 1996. godine, koga je EU zabranila na neko vreme je priča o dobu u kom živimo, a koje se ogleda u ljudskom ponašanju i iskrivljenim vrednostima. Troje vanzemaljaca je poslato na Zemlju sa ciljem da pomognu ljudima u njihovom načinu života, međutim prihvatila ih je samo nekolicina, i oni su posle nekog vremena morali da se vrate na svoju planetu, ali sa sobom su poveli jednu bebu i dve devojke.

U filmu je scena čiji sam dijalog poželela da ga smestim u svoj kutak, a na kraju ću postaviti i link na kom možeš gledati ceo film.

Volim muziku, a ne teorije muzike. Da bi svirali melodiju nije nam potrebna istorija. A da bi naučio svirati postoji samo jedan način: Konzervatorijum! Kako preživeti? To se plaća životom!

***

Postoji mnogo jezera na našoj planeti, i mi svi živimo pored njih. Uvek je toplo, a predveče pada kiša oko sat vremena.

Mi nemamo kuće. Spavamo unutar obilne trave. To je nama nešto poput gnezda. Kada se probudimo kupamo se u jezeru, trkamo se do vode i dan nam počinje smehom.

Zatim, doručkujemo svi zajedno. Posle toga peremo veš, a zatim vežbamo kako bismo ojačali. Uglavnom su to vežbe slične vašim akrobacijama na ljuljaškama, i jako nam je zabavno. Svaka porodica izabere svoje vežbe. Neke porodice biraju skakanje, hodanje po konopcu, a mi smo izabrali ove. Čak i moja majka, koja ima 150 godina vežba na taj način. Već joj raste treći set zuba. I vama bi rastao treći set da uspete da živite tako dugo. Ali, u budućnosti ćete uspeti. I mi smo mladi umirali tokom naše industrijske ere.

“A ko vlada planetom?” – pitala je jedna od devojaka, zadivljena njihovom pričom.

Niko… I svako. Jednom godišnje delegati iz svih regiona sreću se na vrhu planine, jer što se više penjemo to svesniji postajemo, pa da bismo postigli najbolje dogovore mi odemo na sam vrh. Takođe, imamo sastanke kontrole rađanja, jednom godišnje u svakom regionu. Odlučujemo koliko dece možemo imati u zavisnosti od useva koje očekujemo. Jedemo voće, salate, maslinke, žitarice… I sve jedemo nekuvano. Vatru koristimo samo da bismo napravili srpove, i to jednom godišnje, pred žetvu.

Posle podne treniramo um. Imamo časove telepatije, predviđanja, prostorne matematike, međuzvezdana putovanja…

Posle naše industrijske ere imali smo velika suđenja i bojkote. Postali smo svesni da su svi proizvođači stvari bili štetni po nas, životinje i biljke, pa su proglašeni krivim za genocide i zločine prema planeti. To su bile industrije hrane i hemije, oružane industrije, duvanske, alkoholne, farmaceutske i nuklearne, proizvođači automobila, arhitekte, kao i mnogi doktori i političari koji su postajali sve bogatiji dopuštajući da se tako nešto dogodi. Prvo je bio građanski rat, a zatim je usledio bojkot. Nismo više kupovali stvari koje su bile štetne po nas, i jednostavno smo prestali da ih koristimo. To je bilo rešenje: nema kupaca – nema produkcije. Vojska i policija nisu mogle ništa protiv bojkota.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s