Vremenska

Opet je nebo opralo gnev. Probudile me jutros njegove kapi, jako kuckajući po limu prozora. Bilo je to oko sedam. Okrenula sam se, prekrila uši da ih ne čujem, ali kucale su jače. Nije vredelo to, pa sam ustala – da operu i moj gnev.

Ljuta na sve ljude od sinoć obrisala sve puteve što vode do mene. Zatim sam se izvukla iz kreveta, otišla na terasu i namrštenog lica pustila koju suzu dok sam posmatrala kako nebo pere sve. Pljuštala je kiša jutros…

Završila sam sa dimom kog sam ispuštala na gore, pa sela da popijem kafu. Setila sam se još dva puta, te sam i njih sasekla. Totalno somljena ljudskim ponašanjem, pala sam. Držeći se za čelo, misleći o tom… Nedostižnom čoveku koji uvek ide tamo gde ne pripada.

Minut-dva, a onda je sve utihnulo. Kapljice se više nisu čule, i podigla sam pogled. Videla sam sunce i ustala da proverim, da nije lažno. Ali nije. Nebo je već sve opralo. I mene, i moje mastilo.

Osećam nekakvo olakšanje, iako nema više nikoga oko mene. Nema više ljudi, nema baš nikoga.

Nebo je opet svetlo plavo, toliko svetlo da na njemu zaista može da se piše. Opet sam dobila novi izbor… I na koju stranu sada ići? Ove stare više ne služe ničemu. Našle su druge puteve, zanimljivije. Ja im više ne trebam. Zaboravili su sve. Zaboravili su baš sve.

Pa, opet iz početka. U starom gradu, gde mi je svaka ulica odavno već poznata. Krećem iz početka. Samo, kako i ja da zaboravim sve? Da zaboravim baš sve. Reci mi kako, ako znaš… Jer, više mi ni onaj dim ne pomaže.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s