Jutro nakon kog sam se ubila

Napravila sam sebi doručak i donela ga u krevet. Dodala sam so i biber na jaja i napravila sendvič. Iscedila sam grejpfrut u čašu. Sastrugala sam ostatke sa tiganja, oprala sudove i složila peškire.

Jutro nakon kog sam se ubila, zaljubila sam se. Ne u dečaka iz ulice, ni u školskog direktora. Nisam ni u onog što trčakara svako jutro, ni u onog iz prodavnice koji uvek zaboravlja avokado. Zaljubila sam se u svoju majku i način na koji je sedela na podu dok je uzimala kamen po kamen iz moje kolekcije, i stiskala ih u ruci dok nisu potamneli od znoja. Zaljubila sam se u oca koji je ubacio moju poruku u bocu i pustio je niz reku. I u mog brata takođe, koji je nekada verovao u jednoroge, a koji sada sedi za svojim stolom u učionici očajnički se moleći da ja postojim i dalje.

Jutro nakon kog sam se ubila, prošetala sam svog psa. Posmatrala sam način na koji se njen rep njiše kada je ptica proletela pored, i kako je njen pogled postao drugačiji kada je ugledala mačku. A kada je otišla po štapić da bismo se igrale, videla sam i prazno mesto u njenim očima jer je videla samo plavo nebo na mestu na kom sam do malopre bila ja. Stajala sam pored nje kao stranac i mazila sam je ispod uveta, a ona se povila kao da stvarno oseća moj dodir.

Jutro nakon kog sam se ubila, otišla sam do komšijinog dvorišta gde sam ostavila svoje otiske stopala u betonu kad sam imala dve godine, i sad sam videla da su već izbledeli. Ubrala sam ljiljan i iščupala nekoliko travki dok sam posmatrala stariju ženu kroz njen prozor kako čita novine u kojima su objavili moju smt. Videla sam i njenog muža koji je ispljunuo pikavac u kantu, i koji je svojoj ženi doneo lek za smirenje iz kuhinje.

Jutro nakon kog sam se ubila, posmatrala sam kako sunce izlazi. Svako pomorandžino drvo se otvaralo kao šaka, i tada sam primetila dečaka koji pokazuje svojoj majci jedan jedini crveni oblak na nebu.

Jutro nakon kog sam se ubila, vratila sam se u ono telo koje je ležalo u mrtvačnici i pokušavala da ga urazumim. Rekla sam joj za avokado i za kamenje, i za reku i za njene roditelje. Pričala sam joj i o zalasku sunca, o psu i o plaži.

Jutro nakon kog sam se ubila, pokušala sam da ponovo oživim, ali nisam mogla da završim šta sam započela.

By Meggie Royer

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s