Tika-Taka

Probudih se tek tako, naglo otvorivši oči. Primetih da je u sobi i dalje mrak, i da nikoga nema na jastuku pored mog. Rukom potražih telefon koji ostavih na stočiću pored, i videh da je podne već odavno prošlo. Tada mi i postade jasno: mrak je zato što sam zaboravila da skinem zavese, a nikoga nema na onom jastuku, jer živim sama.

Sledeće sekunde preplavi me osećaj napetosti, imam milion obaveza, a sve čekaju samo na mene, zovu i vrište od dosade, traže da im se posvetim. A ja… Trljam lice pokušavajući da se razbudim i obavljam mahinalno ceo jutarnji ritual: prvo lonče sa vodom za kafu, pa kupatilo, orman, gotova kafa, i konačno – kompjuter. Samo što, ovog puta prvo odoh online, pre nego što otvorih novi dokument u Word-u. I zatekoh poruke, neko društvo me zove na vikendicu: “Hajde, biće jako zabavno, nabavili smo ozvučenje i sve što nam treba, ti samo da se pojaviš.” – pisalo je.

Zastala sam nepomičnim prstima na tastaturi starog kompa. Potrajalo je to moje, pa sigurno dva minuta. Nisam znala šta da mu kažem na tako primamljivu ponudu. Jer, čekalo me mnogo obaveza. Mada, htedoh i da malo budem sama ovaj vikend.

Umom mi proleteše ne baš lepe misli, podstaknute prošlim događajima kada je ispadalo da se ljute ako nisam u mogućnosti da im se pridružim. Rastao je bes u meni, jer ako ne ispunim njihova očekivanja opet će se naljutiti, i naše prijateljstvo će se tu završiti. Jer, ne trpim takve stege, i rado bih stavila tačku.

Otkucah brzo i bez razmišljanja poruku nazad: “Ko si ti da kradeš moje vreme? Ko si ti da ja tebi uvek budem na raspolaganju, pa još i da se ljutiš ako ne mogu da ispunim to što si zamislio? Ko si ti u ovom mom filmu, i kako to da si dobio ulogu?!”

Ali opet stadoh, prođe koji sekund, pa obrisah poruku. Jer, neće razumeti, toliko ga poznajem. Ipak, prevagnu potreba za samoćom, zahvalih se na pozivu, i rekoh da sam se već drugačije isplanirala.

A onda ugasih browser i otvorih novi dokument. Tamo iskucah sve što sam zapravo želela da mu kažem. Potom se setim da ni to nema smisla, i da bes samo raste. Pa sam digla ruke. Jer, na kraju svih puteva, ako se ikad sretnemo ponovo, u nekom vremenu i prostoru, niko se od njih neće sećati mog filma, već svog. Možda se neće sećati ni zajedničkih situacija.

Stoga, vreme teče, imam obaveze…

Advertisements

One thought on “Tika-Taka

  1. Pingback: Da li znaš? – Marina

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s