Ta fotelja

Užareno leto. On i ja, u potkrovlju žute zgrade, ležimo na sred zamračene prostorije. I ćutimo. Jer, siti smo se ispričali. A ja se sećam…

Pojavio mi se u životu tek tako, neočekivano. Mada sam ga pomalo i priželjkivala. Zamišljala noćima. Dok ga nisam zapravo srela u stanu kod Vesne. Sedeo je za stolom duboko u svojim mislima, a kad me pogledao znala sam da je to onaj isti od sinoć, iz moje mašte. Sa svima sam se pozdravila, a njega ostavila za kraj. Istretirala ga kao čokoladu među slanišima. Potom stigoše i reči; počele da se odmotavaju, same od sebe, kao niz put oslobođeno klupko. Tako smo se upoznali, te sam se ubrzo…

Umorna od ljudi i čitavog sveta, povukla u njegove odaje, po svemu čudne. Imao je šiljate uši nalik na vilenjaka, i koža mu je bila tamnija od ostalih belaca, doduše prekrivena tetovažama. Oči su mu bile pomalo iskošene i često je čkiljio kad bi nekoga gledao u oči. Imao je i maniju da skuplja nožne prste i grči svoje tabane dok sedi na fotelji i govori o nečemu. I bio je prilično ubedljiv.

Uprkos konstantnom glasu, jakom i odlučnom, koji je odjekivao u celom mom biću prvih nekoliko dana, ipak sam nastavila radoznalo da kopam. Glas je vikao: “Ne upuštaj se ni u šta sa ovim čovekom!” – ali ja sam ignorisala.

“Maya, Maya…” – odjeknulo bi kada bi mi se približio strahovito blizu. Ali i dalje sam kopala, ubeđena da se moj um igra sa mnom, pokušava da me zaplaši.

Dok bih ga ja bockala pitanjima ležeći na krevetu preko puta njega, on bi mi odgovarao vođen tripom u kom je on veliki guru, sedeći na fotelji i grčeći svoje tabane. Ostatak pažnje bi mi bio usmeren na njegovo kretanje dok govori, i na moje misli. Nekad bih uhvatila sebe da razmišljam samo o tome, a njega uopšte ne čujem šta govori. Pa se onda vratim njemu, ponovo ga čujem, ali džaba kad ne znam o čemu priča. Mada ćutim, ne pitam ništa i čekam ga da stavi tačku. E, onda pitam. Čisto kao da ispadne da sam čula sve što mi je rekao. Uglavnom pitanje bude nabuloza, pa se smejemo zajedno.

Razgovarali bismo o poniznosti i ponosu, o strpljenju i nestrpljenju, o ljudskoj prirodi… generalno o hinduističkim pogledima. On koji snažno veruje u sve to, dok meni govori da ni u šta ne verujem slepo, i da sve preispitujem, na šta god u životu naiđem. Da li zaista treba tako, ili samo da verujem, u šta god, jer je vera zapravo ta koja spašava. Šta će mi preispitivanje doneti?!

Ali, to ga nisam pitala. Pustila bih ga da mi odgovara na neka druga pitanja. I nikad mi se ništa ne bi uklapalo na kraju svega. Već bih ustala sa sledećim pitnjem: “Dobro, šta ćemo da radimo?” – misleći na to da mi je dosadio razgovor. Onda bi on po difoltu odgovarao sa: “Ne znam.” – pa bih ja ustala da nađem  neki film, koji bismo oboje gledali, a posle nekog vremena i zaspali na kauču.

Sećam se da smo se svađali, a i oko čega. Kakav je to bio lenjivac. I ni sa kim se nismo družili, jer smo sve ljude zapostavili zauzeti otkrivanjem jedno drugoga. A onda smo se previše razotkrili. I sve momente delili. Tako da  je postalo uobičajeno, već očekivano, naučeno napamet. Svi odgovori, i svi pokreti.

Počela sam već da se nerviram od naleta takvih sećanja i realizovanja činjenice da se nisam makla iz jedne tačke od kad sam s njim, i u tom momentu on je objavio svoj odlazak iz zemlje. Nisam ustala sa poda, bilo mi je previše vruće, a nije ni on. Mada, očekivala sam tako nešto pa se nisam mnogo ni iznenadila. Pitala sam ga samo: “Znaš li gde ćeš?”

“Idem u Indiju. Čuo sam se već sa Saletom, poslaće mi garantno pismo i biću bakhta.” – rekao je okrenuvši glavu ka meni dok je ležao u istom položaju, na podu.

“Pretpostavljam da će ti tamo biti bolje. Barem nećeš morati da radiš.” – bocnula sam ga, jer nije hteo da nađe posao zbog malih plata.

“Da, ali ću zato ustajati svako jutro u 4, i raditi…” – pokušao je da se objasni, ali sam ga prekinula: “Dobro, dobro, znam.”

“A, možda bi mogla i ti sa mnom?”

“Da napustim sve i tek tako odem? Pa, moje bi šlog strefio kad bi čuli da hoću sa tobom u Indiju.” – pokušala sam da ga odbijem, ali on nije odustajao od takve ideje. A potrudio se i mene da ubedi. Tako da smo se sve dogovorili, kao on će prvi pa za njim i ja.

Ali, sva sreća te se ništa nije zapravo dogodilo, jer ne bih umela u Indiji. Čujem, mnogi su poludeli. Obavestio me e-mailom, posle nekoliko dana, da ne primaju žene nigde blizu mesta gde je on, iako sam ih viđala na slikama baš u tom manastiru, i uživo snimak takođe. Ali, nema veze, pregrmela sam. On je i dalje tamo, mada više nije sveštenik.

A ja sam odavno počela da se zahvaljujem na tome što nisam sa njim, negde skrivena u masi Indijaca, obučena u šareno sa pegom između obrva. Tamo gde bi mi samo jedan ples bio dozvoljen.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s