Kratko i tiho

Saška, talasaste kose do ramena, krpunih očiju koje odišu radoznalošću trčala je prostranim zelenim poljem sa svojim vršnjacima sa kojima je igrala žmurke.

Svi su voleli tu igru, pa i Saška. Uživali su celo leto trčkarajući po poljima. A kada bi uveče konačno ušli u kuću, na toplo mleko i večeru, najstariji član bi ih zadirkivao, a oni bi se kikotali. Ponekad bi se dešavalo da, dok su zatvoreni u sobi igrajući se neke druge igre, Saškin pradeda zakuca na vrata, kratko i tiho, opet ih zadirkujući. Onda se sva deca umire, skoro i ne dišu čekajući da se zvuk ponovi. Međutim, brzo zaborave i zaigraju se, pa se tek tad zvuk opet oglasi. Ponovo ućute svi, a pradeda onda još jednom zakuca, sada snažnije i zvučnije. Kao da ne želi više da ih plaši, pa onda odškrine vrata proturivši samo jedno oko kroz otvor, dok se grohotno smeje pokušavajući da ostavi utisak opakog čike.

“Pa to je deda sve vreme.” – reče Saška prevagnuvši se na krevet od smeha. I ostali su se smejali, a onda je deda nakon nekoliko minuta provedenih sa njima izašao iz sobe rekavši:

“Laku noć, deco.”

Već sutradan, Jovan ga je našao u kupatilu. Na podu. Nepomičnog. Blaženog izraza lica, starog skoro 90 godina.

Svi stariji, ozbiljni ljudi, bili su tužni, ali niko iznenađen. Položiše ga na trpezarijski sto njegove kuhinje, tako da je ležao na leđima sa šakama ukrštenim preko grudi. Saška je zajedno sa ostalima sedela na klupici preko puta stola, i posmatrala ga. U njenoj maloj glavici, neiskvarenoj, neiskusnoj i naivnoj pitanja su se kovitlala u krug poput velikog tornada. Ništa joj nije bilo sasvim jasno, i kako to da je pre samo par sati razgovarala sa njim, a sada leži tu tako… miran.

A onda je skočila radosno objavljujući na sav glas: “Deda diše, sad sam videla, pomerio se!”

“Smiri se, mrtvi ljudi ne dišu.” – odgovorio joj je Jovan, pa se brzo vratio odraslima i nekim njihovim planovima.

Saška nije odustala od onoga što je videla, pokušala je da kaže još nekoliko puta, ali je niko nije slušao. Na kraju su poslali nju i ostalu decu u drugu kuću.

Ostatak dana je prošao tiho, niko ni sa kim nije razgovarao, i niko se nije igrao. Kikot se nije čuo ni iz jedne sobe, i više niko nije kratko kucao na vrata. A onda su svi zaspali. I Saška je utonula u san. Prilično stvaran.

Počeo je igrom žmurke kada je Saška otišla da se sakrije daleko, u pravcu u kom ranije nije išla, a takođe se sama upustila u istragu. Na javi bi bila sa nekom od drugarica, ali u snu nije. Nakon nekoliko brzih koraka ugledala je krov smešten među drvećem na livadi, i poželela da uđe tu da se sakrije, iako joj nije bilo jasno od kad je ta kućica i to drveće na tom mestu. Sekund pošto je ušla u nju zaboravila je na sve ostalo. Zaslepljena svetlom predmeta koji je sijao duboko smešten na drugom kraju sobe, lebdela je ka njemu. Put joj je preprečio orman koji je naglo pao sa plafona, a iz njega izašao Saškin pradeda, pa gledajući je pravo u oči izgovorio: “Stani, nije tebi još vreme.”

U tom momentu se probudila, a kada je opet uveče zaspala, sanjala je isti san. Noći su joj tako prolazile, dok nije odlučila da nekome kaže. Majka se našla taj dan i pokušavala da je odvrati od razmišljanja o snu govoreći joj da je to sve normalno. Ali je nije ubedila, jer se videlo koliko se mama uplašila, a Saška više nije sanjala taj san.

Mada ga nikad nije zaboravila. I dan danas, kad je već odrasla žena, seti se tog izraza lica i njenog pradede. Iako je imala samo pet godina kada je izvodio kerefeke pred njom, izgledalo joj je kao da ga je poznavala mnogo duže, i bolje. Vremenom, misleći o njemu, navirali su joj novi trenutci proživljeni s njim. I sećala ga se, često i rado kako se nasmejanog lica, čovek koji je preživeo mnoge nelagode, logore i brutalna mučenja, obraća njoj, maloj Saški namigujući joj dobronamerno. I svojim radosnim očima pokazujući joj koliko je srećan tamo gde se nalazi. Odajući joj najlepše prizore, šaljući joj miris cveća i živahne boje koje plešu u ritmu muzike.

Advertisements

One thought on “Kratko i tiho

  1. Pingback: Da li znaš? – Marina

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s