Tajna pećina

U gustom polju suncokreta visokih stabiljki, devojka zlatne kose koja se mrsila u listove cupkala je nestrpljivo, s noge na nogu tražeći pogledom. Njega, naravno. Smeškala se, čekala ga dugo, kad odjednom iza leđa začulo se šuškanje. Nije se okrenula, prepustila se sledu njegove mašte. Prišao joj je tiho, i tada je već mogla da oseti njegov topli dah. Nežno je uhvatio oko struka i ljubio dok se opuštala u zagrljaju.

Ali misli je ne ostavljaju. Uozbiljila se i ukočila, ne znajući da li je sve to u redu. Prekinuo je njeno dvoumljenje jednim golicanjem. Kikotala se i branila, tako da je neizbežno bilo padanje na zemlju i lomljenje stabiljki u krugu od dva metra.

„Ubiće nas Radovan.“ – rekla je pomalo plašljivo, ali je u suštini nije bilo briga, jer se dobro zabavljala. Mislima su joj lutale moguće scene, potrajale minut-dva, pa mu se vratila, konačno odlučivši da bude samo tu, uz te oči u kojima bi nestala. I ona, i ceo svet.

„Nema veze, malo će vikati, ali će sve brzo proći. Pogledaj me.“ – Opet je poljubio na poseban način, kao da će postojati samo 5 minuta, a potom iščeznuti. Držao je čvrsto u naručju dok mu je uzvraćala poljupce zaboravljajući na nelagode koje će ih zadesiti kad se igra završi. – “Bez reči, bez misli, prepusti se.”

Sekund, dva i nešto u njoj se pobunilo. Da li zbog ega koji ne daje mira, da li zbog misli koje su se već odomaćile u njenom umu, da li zbog male u njoj koja beži… Ni ona nije znala zbog čega, ali ustala je odgurnuvši ga sa sebe i potrčala ka šumici nedaleko od polja. Ostao je zbunjen, ali se brzo setio da mu je svaki put izmakla na sličan način, i da sada ne želi da je pusti. Potrčao je za njom, vikao ime ne bi li je brže pronašao. Ta igra sakrivanja između njih trajala je godinama. Taman se sretnu, jedno pobegne. Zato je sada odlučio da stavi tačku. Hteo je da konačno izađu iz tog vrtloga traženja, nalaženja i golicanja.

Zastao je okružen drvećem dok su se tek poneki zraci sunca promanjali kroz guste krošnje. A u njemu glasne misli: “Pojavi se, trebaš mi da sanjam.”

Utom se začuo izdah. Dug izdah koji govori: “Pronađi me, dosadilo mi je sve.”

Poznat mu je bio taj izdah, iako ga nikad ranije nije čuo. Nekako je znao da dolazi od nje i razvučenim osmehom uputio se ka pukotini u steni. Nije imao pojma da se iza procepa nalazi prostorija, mada je bio siguran da je tamo ona. Provirio je, a pred očima mu se ukazao neverovatan prizor, magična soba i njene caklaste oči. Sve je isplanirala, kao da je znala da će doći taj dan.

Desetine malih upaljenih sveća poređanih po tlu osvetljavale su tamnu pećinu i činile da izgleda čarobno. Svetlo je šaralo zidove svakim naletom vetra, a u ćošku sa desne strane ležao je prostran krevet presvučen lanenom posteljinom, i na njemu meki mali jastuci, prosto da poželi da uskoči u njega, i ne ustane danima.

U levom ćošku, naspram kreveta stavila je dve stolice koje je namenila za razgovor. Sedela je na jednoj, strpljivo čekajući ga da se osvesti od predivnog prizora koji je udesila. Za njih dvoje.

“U početku je sve bilo hladno, bez kreveta, sa jednom stolicom. Niko nje znao. Dolazila bih ovde kad god bih mrzela svet. U onom tamo ćošku bih razmišljala, a na sredini bih plesala zamišljajući sasvim drugačiju realnost. Vremenom mi je sve to dosadilo, nekim čudom si se pojavio, dao mi volju da ovo mesto sredim, i eto ga. Sada i ti možeš da se povučeš.” – Objasnila mu je videvši da će potrajati ako on sam pokuša da shvati. Naslonjena u stolici očekivala je da se oduševi, da joj zahvali i zgrabi je radosno. Umesto toga, seo je u onu preko puta i rekao:

“Ovo je divno. I bolje što niko nije znao, ali čime sam zaslužio da ga sa mnom podeliš, zar ne znaš ništa o ljudima?” – Pitao je, jer nije hteo da na kraju svega ostane razočarana.

“Kažem ti – dosadila mi je hladnoća. Negde sam od prolaznika čula da život nije vredan ako nemaš s kim da ga podeliš. A sa tobom sam se predugo jurila, zar ne misliš da je vreme da odrastemo?”

“Neću da odrastem! Bilo mi je lepo da se igram sa tobom, i mogli smo da ostanemo u polju kad smo već polomili one stabiljke. Ali dobro, sad mogu da kažem da su neke životinje napravile lom, a ovde nas baš niko ne bi ometao. Ovde vreme stoji, to vidim. Ali, čemu razgovori, čemu ove dve stolice? Do sad smo uveliko mogli biti jedno.” – Pogledao ju je očima iščekivanja, i nadao se da će konačno shvatiti šta to znači: ‘Prepusti se’.

“Možda bi ti mogao da me naučiš kako je to živeti bez planova.” – Sve je shvatila. Osim toga kako da ne planira.

“Ma, samo se opusti… Ne pitaj i ne razmišljaj. Jer, sve već znaš.” – izgovorio je dok se kretao ka njenom licu. Obuhvatio ga sa obe šake i nežno podigao sa stolice za razgovore.

Sveće su dogorele, neke se i ugasile, a one koje su ostale nastavile su da šaraju granice, mada malo slabije.

Advertisements

One thought on “Tajna pećina

  1. Pingback: Da li znaš? – Marina

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s