Anonimna igra

Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane i neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko bolnih oštrica realnog. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku, i produžetaka u nedogled.

Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, već da se prisetim kao nekakve svoje daleke uspomene. Jer, mnogo puta sam bio gde nisam još koračao, i mnogo puta sam živeo u onome što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam.

Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka. Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i prostoru ako u sebi nosi sva vremena i prostore?!

Smeta mi krov da sanjam, smeta mi nebo da verujem…

Anonimno

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s