Sve to može

Upravo sam se setila jednog perioda kada sam se intezivno družila sa najluđom ekipom ikada! 🙂

Bilo je leto 2011-te godine, i još uvek sam živela u Novom Sadu. Uporno se dešavalo da sam lako i brzo upoznavala nove ljude, valjda zato što je mali grad pa se lako srećemo. Tako sam upoznala sve njih, i odmah smo počeli da se družimo. Desilo se tako što me drugarica sa kojom sam se već mesecima družila pozvala da dođem kod njene drugarice u stan, i naravno da sam došla odmah posle posla, jer šta bih drugo radila tada, budući da sam tek prekinula dugu vezu. Ubrzo su počeli da se pojavljuju i ostali. Nakupilo se desetak ljudi i kako smo se međusobno zgotivili tako smo nastavili svako veče da se okupljamo u istom stanu, a tek bismo ponekad izašli u neki park, na plažu ili bismo se vozili po gradu posle ponoći kada nema saobraćaja. Neki su vozili roške, a neki smo vozili bajk. Retko kada bismo pričali o ozbiljnim stvarima, a vrlo često bi svi unakrsno lupetali gluposti. Mislim da smo se poprilično čuli u zgradi kako se grohotom smejemo. Bilo je i momaka i devojaka, naravno. Bilo je i skrivenih simpatija koje su se kasnije otkrile. Bilo je i kolektivnog odlaženja na žurke. Sećam se jedne kada smo nas nekoliko igrali u plićaku u vodi, sve dok nas nije smorilo. Eeeh, kad se setim. Bilo mi je baš zabavno. 🙂

Jednog dana sam donela svoje stare farmerice i svi su nešto na njima nacrtali ili napisali. Kasnije sam se ugojila, i nisam više mogla da ih obučem. Prva ideja mi je bila da ih uramim u staklo i okačim u sobu, ubacim male šarene lampice po ivicama, a da sve to visi na lancu i tako se okreće, pa pravi šare po zidovima. Ali, na kraju sam isekla sve te crteže i iskoristila ih kao aplikacije za torbe. Sačuvala sam ih, ali ne na farkama. Žao mi je sad pomalo, baš bi bilo super da sam napravila ono prvo što sam htela. Dobro, šta sad…

Sećam se i kad smo jedan vikend nas četvoro vozili skroz do Stražilova, tamo prenoćili u vikendici, i vratili se nazad. Nas dve smo vozile bajk, a njih dvoje roške. Bilo je uz brdo, niz brdo, bilo je zeznuto. 🙂 Ali super.

Sećam se i kad smo jedno veče došli na ideju da napravimo ‘Ne ljuti se ćo’eće’ za osmoro igrača. Zove se tako na osvrt omiljene animirane serije: “Svako dobro”. Napravili smo i figurice koje su bile različitih oblika, a kockice smo uzeli iz druge društvene igre. Odigrali smo tek nekoliko partija, ispostavilo se da dugo traje pa smo prestali, ali je igra sačuvana.

Jao, bilo je tu svega i svačega. Zamisli celo leto, pola dana i pola noći, nas desetoro izvodimo kerefeke. Sigurno si i ti imao/la neku takvu ekipu jednom u životu barem. Ako ti nije već svaka ekipa takva. Meni nije bila. Imala sam ljude sa kojima sam samo išla na žurke, imala sam ljude sa kojima sam samo blejala na klupici, ljude sa kojima sam išla u školu, i kasnije na Višu. Bilo je raznih ekipa, ali više ih nema u mom okruženju, jer sam ja otišla nekim drugim putem. Zbog nekih mi je krivo, zbog nekih uopšte nije. Oni koji mi nedostaju, njima sam i rekla šta sam imala u smislu da sam im se izvinula ako sam nešto pogrešno uradila, ili što sam nestala tek tako… A za onima za kojima i ne žalim puno, normalno nisam im se ni obraćala. E sad, druga je priča to što su ovi prvi odlučili da smo kao ok, ali se baš i ne javljaju. Tako sam prestala i ja njima da se javljam. Možda stvarno jesam kreten u tuđim očima, ali veruj mi da za sve imam razlog. Za sve što kažem ili uradim. Mnogi ne vide te razloge, pa im je onda lakše da svale krivicu na drugog… Maaa, meni je bar ostalo lepo sećanje. 😉

 

Advertisements

One thought on “Sve to može

  1. Pingback: Da li znaš? – Marina

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s