Kada voljeni odu… na onaj svet

Bila sam jako mala kada je umro pradeda, deda mog oca, možda sam imala 5-6 godina. Nisam stigla da ga upoznam, ali se kroz maglu sećam njegovih dogodovština i kako nas je plašio iz njegove kuće svaki put kada bismo se igrali žmurke, a žmurka se igrala samo kada padne noć.

Sećam se i da su ispoštovali jedan od onih starih, pomalo besmislenih običaja, da telo stoji otkriveno nekoliko dana. Ležao je na svom trpezarijskom stolu, a mi smo sedeli oko njega. Uopšte mi nije bilo jasno šta se zapravo događa i posmatrala sam pradedu kako mirno leži na stolu sa šakama preko grudi. Odjednom sam skočila i rekla da pradeda diše, videla sam kako mu se grudni koš pomera gore-dole. Niko to nije proverio i odmah su prionuli na objašnjavanje: „Smiri se, mrtvi ljudi ne dišu.“ – i nastavili su da pričaju neke svoje, odrasle priče.

Nekoliko noći posle toga sanjala sam jedan te isti san: Moje sestre i ja se igramo u dvorištu, a braća kao nešto rade. Dva različita mesta u snu su bila spojena u jedno veliko zeleno dvorište. Ugledala sam prostoriju, i kako smo se igrale žmurke, brže-bolje sam utrčala tu da se sakrijem. Međutim, čim sam ušla zaboravila sam na sestre. Videla sam na kraju te sobe, tačno preko puta ulaza, jedan blještavi predmet koji je sijao tako prijatno da sam kao magnetom privučena krenula ka njemu. Odjednom se pojavio orman, a iza njega je izašao pradeda i rekao mi: „Stani, nije tebi još došlo vreme.“ Nisam izašla iz prostorije, ali sam se iste sekunde probudila. I taj san se ponavljao sve dok ga nisam ispričala majci koja se vidno uplašila, ali mi je rekla da je to sigurno neka moja dečija mašta.

San više nikad nisam sanjala, čak ništa slično tome.

Par godina kasnije, umrla je i baka. I dalje sam bila dete koje voli da se igra i samo traži zabavu. Tako smo se ponašali i na njenoj sahrani, bili smo srećni i smejali smo se. Kada su spustili njen kovčeg u rupu i počeli da bacaju zemlju na njega, spustila se i kišica. Trajala je tek toliko dok je nisu zakopali, i odmah nakon toga se pojavilo sunce i obasjalo ceo nebeski svod. Protumačila sam to kao da je nebo htelo da joj oda počast kišom, a da nas pozdravi suncem. Zato što je i ona bila srećna, jer nas je videla nasmejane. Sigurno nas je videla.

Posle te sahrane, nijedna nije bila takva. Godinama kasnije, pretvorile su se u čiste formalnosti. Sve ovo sam ispričala da ne bi ispalo da ne znam kako je to kada izgubiš nekoga koga jako voliš. Samo ta dva primera, iako ih ima gomila. Sve to zato što želim da kažem sledeće:

Mrtve ostavi mrtvima, a žive živima.

Kada neko umre, kod nas je običaj da se za tim nekim pati. Mora strašno da se pati, ceo svet mora da vidi koliko je to teško. Oblače se crni komadi odeće, i obavezno se na licu vidi koliko smo tužni. Međutim, koliko je od toga stvarno istina?! Jer, meni izgleda kao da ‘moraš da patiš za mrtvima’ samo zato što je neko rekao da je to ‘normalno’.

Normalnije je da ostaviš na miru tog koji je umro, da se odmara ili radi šta već radi na  onom svetu. Da ne bih ulazila u dubiozu, jer niko nema vremena da čita dugačke tekstove, rekla bih samo da svojom patnjom kočiš tu osobu koja nije više među živima. Ti patiš i teško ti je, jer ta osoba nije više sa tobom. Ali, kada bi ti bilo pokazano koliko je ta neka osoba srećna na onom svetu, da li bi ti i dalje bilo teško? Ako je odgovor da, onda moram reći da je to sebično sa tvoje strane. Jer ta osoba na onom svetu pati duplo više od tebe koji patiš za njim, i to samo zato što ti patiš, zato što ti nisi u miru. A kada ti ne bi patio, svi bi bili srećniji. Tamo gore, osećanja su intezivnija, a ona ti daju ili ne daju da napreduješ. Da, i tamo ima napredovanja.

Dakle, ako kažeš: „Drago mi je što sam te poznavao i što si me toliko toga naučio u životu. Jasno mi je zašto si otišao, jer i ti zaslužuješ mir. Volim te i zbog toga te puštam. Nikada te neću zaboraviti, ali i ja želim mir.“ – Time odaješ veliku ljubav prema tom nekom ko nije više sa tobom, i tako mu pomažeš da prevaziđe još jednu stepenicu. Njemu ili njoj, nadam se da je jasna poenta.

Od dana kada mi je data ta informacija, ne patim za umrlima, čak naprotiv. Smatram da im je mnogo lepše i lakše nego nama koji smo ostali ovde.

 

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s