Mihailo

‘Svet, svet, svet je Gospod! Puno je Nebo i zemlja slave Njegove.’ – pevali smo mi Anđeli verni Tvorcu kada smo bogootpadničke sile zbacili sa Neba. Slavili smo pobedu nad starom zmijom koja se zove Đavo i Satana, i zavodi svu vaseljenu. I klicali smo Jedinome.

Od tada, ja sam na čelu vojske sila nebeskih. Ja, Serafim, arhistratig Mihailo, ratnik za slavu Božiju i za dobro ljudi.

Sigurno vam je poznat moj lik. Sa ikona i sa zidova mnogih crkava. Majstori me vide dvojako, kako je kome od Boga kazano. Za neke, ja sam vojnik, vitez i vojvoda, odlučnog lika, sa mačem u jednoj i kopljem u drugoj ruci, koji svojim moćnim stopalom gazi pobeđenog i u lance okovanog duha zla. Drugima sam mladić prefinjenih, ali blagih crta, obučen kao plemić. Nosim skiptar, oličenje vladarske moći, i kuglu uskovitlane površine. To je znak vaseljene koju branim od spletki zloga i njegovih anđela, da u njoj zavlada Duh Gospodnji. Bilo kako naslikan, jedno sam: vojenačalnik vojske nebeske i pobeditelj protivnika.

Moje ime je moj bojni poklič. ‘Ko je kao Bog?’ – uzviknuo sam kada je Satanilo objavio želju svoje gordosti da bude ravan Onome koji ga je stvorio. I odgovorio sam jedinom istinom: ‘Niko kao Bog!’

Moj dan je osmi novembar. Tada verni molitveno proslavljaju prvostepene bestelesne sile. Novembar zato što je to deveti mesec po stvaranju sveta, a devet je činova anđeoskih. Osmi stoga što će se drugi dolazak Hristov zbiti u osmi dan, a tada će sa Njim doći i svi Anđeli Božiji. Biće to dan nezalazne i večne slave Gospodnje i konačnog suda dušama.

Oni koji poštuju moje ime pominju me i šestog septembra po čudu u Honi frigijskoj. Bilo je to ovako: Milošću Božijom izveo sam izvor vode na kojoj su mnogi potražili i zadobili isceljenje. A kada je progovorila nema kćer nekog bogatog Jelina, on je kraj izvora podigao crkvu i posvetio je mome imenu. Stotinak godina kasnije, po nagovoru oca zla, neverni su pošli da zatrpaju sveti izvor. Tada je iz vode suknuo ognjeni plamen, i oni, prestravljeni pobegli. Ali, zaslepljeni gnevom i grehom, nisu videli ni prepoznali moć i volju Božiju, i nastavili su da služe podlome. Od hrama su prokopali dugačak kanal i u njega navratili dve velike planinske reke, kako bi njihova snaga razorila dom Božiji. Tada me je Gospod poslao da učinim ono što ljudi i danas pamte i pominju. Prvo sam ognjem skamenio vodenu bujicu. Zatim sam krsnim znakom stenu kraj crkve razdvojio na dva dela i naredio vodi da uđe u tu provaliju. Tako se još jednim čudom proslavila moć Božija. A Gospod čuda i dopušta zato da bi neverni poverovali, a maloverni se učvrstili u veri.

Moja je dužnost i da pomažem u bitkama. Da vladari i vojskovođe pobeđuju kao što sam ja pobedio na čelu nebeske vojske. U Svetom pismu i u knjigama svetih otaca zapisano je da su mnogi gradovi osvojeni, i mnogi odbranjeni molitvom meni i verom u Gospoda.

Ali ja sam na strani samo onih koji se mole za pravednu pobedu. I za pobedu pravde. One koji ištu da im se nađem u izvršenju nedela odbijam. I kažnjavam. Okrećem se ka onima koje smatraju svojim neprijateljima. Jer tražiti pomoć u zlu od onih koji služe Gospodu hula je na slavu i dobrotu Njegovu.

Pravedne branim od klevete i činim da se dela klevetnika okrenu protiv njih samih.

Na Kosovo sam stigao kad i Lazar. Ali ostao sam po strani. Jer Lazar je odabrao pobedu u važnijem boju.

Našao sam se i kod Angore. Kraj Stefana. Ja sam bio snaga njegove hrabrosti i izbavljenja iz tog pakla na zemlji. Gospod je odlučio da ga sačuva od pogibije, ali i da ga proslavi junaštvom i pred hrišćanima i pred Turcima, kako bi moglo dalje da se zbije ono što mu Je namenio.

Mnogo sam puta bio uza Stefana. Ne samo u bici mačevima i topuzima. Nego i u onim borbama u kojima se brani i stiče čistota duše. Kao što sam bio i sa Lazarom. I sa Milicom.

‘Neka srce moje bude savršeno u naredbama Tvojim, da se ne postidim…’ – molio je psalmotvorac. Svako ko je izgovorio ove reči, svako ko ih je osetio u srcu, iako to nije odlučio svesno, ustao je protiv zla. I pozvao me da mu budem vođa.

Ja sam uvek uz one koji žele da se spasu od posrnuća i pada. Da se odupru svim podmetanjima Lukavoga, koja čoveka dalje od Gospoda i Carstva Nebeskog.

Jer, po završetku bitke na Nebu Satana je značen, ali nije potpuno uništen. On postoji, vladalac je palih anđela, i sa njima je nastavio borbu protiv Boga. Preko čoveka. U svakome ljudskom biću bore se dobro i zlo, svetlost i tama, Gospod i Satana.

Na zemlji su pomešane istina i laž. Put spasenja ukršta se sa putem propasti.

Pali anđeli rasejani su po vascelom prozirnom beskraju nad zemljom. Sveti apostol Pavle naziva ih duhovima zlobe u podnebesju. Nevidljivi, pomešani su sa ljudima, i samo vrebaju čas nedoumice, strasti ili malodušja, kako bi obuzeli slabu dušu i vezali je za sebe. Oni neprestano mame čoveka. Zavode ga slikama slatke ispraznosti i poroka. Mrače mu svest pričom da Boga nema. Da je čoveku dat samo ovaj, zemaljski život. I da je stoga čoveku sve dozvoljeno. Navode ga na greh i uče ga njemu. Nema zlodela kome nisu začetnici, ni prestupa u kome nisu učesnici.

Tvorac im to dopušta da bi kušali sklone odstupanju u zapovesti. Jer Gospod je čoveku dao slobodnu volju. Pa svaki, i onaj najneodlučniji, mora da donese najvažniju od svih odluku u životu: hoće li se pridružiti legiji palih anđela, ili nama vernima Gospodu. Za onima koji se odreknu Njegove ljubavi, Gospod plače kao što je plakao nad Jerusalimom. Nad drugima bdije, čuje im svaki vapaj i molitvu, i šalje u pomoć sile anđeoske. On određuje kraj svakom iskušenju. I bez Njegovog dopuštanja nema pobede.

Ljudi se ponekad pitaju koji je smisao njihovog postojanja. Zašto su, uopšte rođeni? Šta je njihov zadatak na zemlji? Pa, reći ću vam.

Cilj hoda po ovoj suznoj dolini jeste da se čovek preporodi u Hristu. Da zadobije Duha Svetoga. Bog je svoja voljena čeda sazdao za besmrtnost. Ali svako mora tu milost da zasluži. Zemaljski život je osvajanje budućeg života.

Smrt tela nije kraj čovečijeg postojanja, već oslobođenje duše.

Kada se duša uznese, prihvataju je Anđeli zaduženi da je prate ka svetlosti Stvoritelja. I upravo tada počinje završnica one velike bitke koju svaki čovek vodi sa sobom čitavog života.

Pred dušu istupaju pali anđeli. Zluradi i zli. Izgleda gnusnog kao što im je i priroda. Nakaze izobličene smrtnim grehovima. Preče joj put ka Carstvu. Zadržavaju je. Ispituju. Istražuju joj svaki prošli čin. Svaku nedoumicu. Svaku sumnju. Traže potvrdu da se nikada nije dovoljno očistila. Traže greh. Odricanje od Gospoda. Traže nešto svoje, bilo šta, što bi njihovom gospodaru dalo pravo da je otrgne Anđelima Božijim i povuče u tamu večne smrti. Među pale. Gde se služi zlu.

Mnogi Anđeli Čuvari morali su, uprkos svojoj žalosti, da prepuste demonima poverene im duše, i da se Gospodu vrate praznih ruku. Sejači zakorovljene bašte. Šaptači gluvima. Svetlost onima koji žive zatvorenih očiju.

Miličin Anđeo spokojno je čekao navalu demona. Milica je prošla mnoga iskušenja. Mnogo je puta morala da bira. Mogla da pogreši, i da se ogreši. Činila je po svome srcu i po moranju. Ali kovčežić u koji je Anđeo Čuvar tokom sedam dugih decenija slagao njene podvige, vrline i pokajanja, bio je prepun i težak. A duša ožežena bolom. Očišćena postom, molitvama i suzama.

Znao je: u času smrti u njoj nije ostalo ništa za kneza ovoga sveta. Znao sam to i  ja. I čekao sam je u Carstvu. Ja, Mihailo, pobednik i pobedonosac. Nju, pobednicu.

“Igra Anđela” – LJ. H. Đ.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s