Urilo

Sigurno pamtite priču iz Svetoga pisma o proroku Isaiji i Anđelu koji ga je očistio, kako bi mogao da primi tajne koje je Gospod namenio ljudskoj spoznaji. Taj Anđeo bio sam ja, Urilo. Pripadam krugu Serafima. Zovu me još i Svetlost Svevišnjega ili Oganj Božiji, jer svetlost i oganj su svojstva moje prirode.

Prebivam pred Gospodom u neizrecivom blesku Njegovog sjaja, koji me prožima i čisti. Jer i najsvetliji su pred Njim kao mesečevo bledilo spram sunčevog sjaja.

Primam svetlost od Njega i širim je na niže anđeoske činove, a oni opet dalje. Sve do naše mlađe braće. I svako biva ozaren sa onoliko sjaja koliko može da primi. Po čistoti svoje duše.

Bogonadahnuti monah, koji me je prvi naslikao u ljudskom obličju, video me je kako u jednoj ruci držim plamen okrenut na dole, a u drugoj mač okrenut svojim prsima. Veliku tajnu mu je otkrio Gospod. Zašto baš njemu, to samo On zna. A ja slutim.

Meni je Tvorac poverio da sažežem nečiste sklonosti Njegovih milih čeda. Da u njihovim srcima palim plamen ljubavi i da unosim svetlost u njihove umove, kako bi spoznali šta je istina i zavoleli je, i svoje težnje i snage usmerili ka neprolaznom.

U stvari, očišćenje vrši On sam, prauzrok i prapočetak. Ja sam samo prvi izvršitelj ove Njegove tajne.

“Ja one koje ljubim, karam i popravljam.” – rekao je Gospod.

Ognjem bola, stradanja, gubitka, straha, ja u ljudima do pepela palim grehe i želje. Sav onaj talog i otpadak koji svetovni život ostavlja na čoveku. Tako ih okrećem Bogu. Da od Njega potraže utehu. Da u Njemu pronađu spasenje. Da se svojom voljom pokore Njegovoj volji, kao što smo to mi Anđeli učinili.

Samo one očišćene i okrenute Njemu kao jedinoj nadi i jedinom cilju, Gospod će, po svojoj najvišoj blagosti, pozvati da budu učesnici u višnjoj slavi Njegovoj.

Ponekad Gospod, nedostižan Sam po Sebi, nesličan ičemu viđenom i poznatom, smanji Svoje ozarenje tako da i nama Serafimima učini nedostupnom i neshvatljivom neku od Njegovih tajni. Ali mi i tada poslušno, i nezbunjeni, sledimo svaki Njegov nalog. Jer znamo, sve što je od Njega, najbolje je.

I Lazar je to znao. Njega nisam morao da žežem ognjem. Njemu sam slao svetlost, i ona je lako prodirala do njegovog srca. Lazar je živeo po uzoru svetog Jovana Lestvičnika. Postio je. Uzdržavao se od telesne ljubavi. Prezreo je laskavce. Odbijao smutljivce. Pobedio gordost. Činio je dobra drugima. Zidao i darivao crkve i manastire. Verovao je bez sumnje, sa ljubavlju i sa nadom. Oslepljivanje Nikole Altomanovića bilo je poslednji greh koji je svesno izvršio. Ipak, nije prestajao da moli za oproštaj ‘za sve što učini u znanju i ne znanju’. Očistio je svoju dušu, srce i um. Najzad je dostigao i vrlinu ljubavi kao najviši podvig, jer kako je pisao apostol Pavle, ‘ljubavlju se i Gospod imenuje’. I sve se to kod Njega dešavalo nekako lako, prirodno i jednostavno, kao kada se pupoljak otvara u cvet.

Tako se pripremio za ostvarenje najviše težnje. Za ulazak u Carstvo Nebesko. A koji je put do Carstva, otkkrio je Gospod u besedi na Gori: “Podvižništvo, vrline, stradanje, to je lestvica kojom se čovek uzdiže do Carstva Oca Mojega!” – rekao je. “Put do Carstva je stradalnički.” – upozorio je.

Lazar je ispunio podvižništvo i vrline. Želeo je da se pokori i stradanjem. Rado je prihvatio poduku Grigorija Bogoslova, čije su reči postale uzor mnogim vladarima: “Blaženi neka je onaj ko, primivši na sebe vlast pred narodom, čistim i velikim žrtvama izjednačuje Hrista sa zemnorodnim.” – govorio je sveti. Lazar je žudeo da se u stradanju ugleda na Hrista. A ljubav prema Njemu bila mu je podstrek i ohrabrenje.

“Neka se prolije krv moja za ljubav Hrista mojega.” – molili su se prvi mučenici postradali radi Gospoda.

“Neka se prolije krv moja za ljubav Hrista mojega.” – rekao je Lazar dok je dželat zamahivao sabljom nad njegovom glavom.

Svojim životom i smrću sjedinio je prepodobne i mučenike. Njegova smrt bila je onakva kakvu je zaslužio svojim životom. Život kakav je bio njegov mogao je da ima samo jedan kraj. Mučeničku smrt u borbi protiv onih koji nasrću na ime i veru Hristovu.

U tu borbu on svoje ratnike nije poveo kao vojskovođa, već kao duhovni vođa. Svi koji su mu se odazvali znali su da se neće vratiti. Svesno su odabrali da budu žrtve. U smrt su pohitali kao u duhovni podvig.

Narod je sve to razumeo. Zato je Lazar, po tituli knez, ostao zapamćen kao car. Jer on se uzvisio do jedinog neprolaznog Carstva. Do Carstva nebeskog.

Milica nije bila kao Lazar. U nečemu je bila jača nego on. U drugome slaba kao vejka. Kao trun. Tako je Gospod sazdao po Svojoj savršenoj promisli, jer takva Mu je bila potrebna na putu koji joj Je odredio.

Nju je mamio svet sa svim svojim vidljivim ukrasima i bogatstvom. Zanosila je ljubav prema mužu i deci. Vodila je dužnost očuvanja kneževine i nasleđa Stefanu. Gordila se zbog slave svojih predaka. I zbog Lazarevog podviga. Imala je mnogo želja i one su joj mutile um. Vid. Sluh. Rastrzale je. Kvarile joj molitvu. Uplitale joj se u svaki razgovor sa Gospodom.

Istovremeno, pružala je svoje ruke ka Nebu. Žudela je da bude čista i ukrašena vrlinom. Da živi životom koji je mio Ocu nebeskom. Odricala se od greha i kajala se. U mnogim podvizima pridružila se Lazaru. Stajala je pred vratima Carstva, a da to nije znala. Kucala je. I Gospod je, u Svojoj milosti i dobroti, odlučio da otvori pred njom sjajne dveri. Ali rečeno je, u Carstvo mogu samo oni potpuno čisti dušom, srcem i umom. Zato je morao da je ožeže bol. Stradanje. Gubitak. Patnja. Poniženje. Strah. Žrtva. Da se, sagorela u tom ognju, rodi nova i pročišćena. Kao feniks. Da jasnije čuje, da bolje vidi, da pokuša da razume. Da se, šta god joj se desi, prvo zapita: “Šta je to što ne činim dobro? Šta je to što još ne znam? Šta mi to govoriš, Gospode?” Da se približi bogospoznaji.

Svako iskušenje je menjalo. Postajala je snažnija, a mekša i umnija. Samo je jedno ostajalo isto. Nova, stara molitva. Vapaj Svemoćnome da je poštedi daljih muka i trpljenja.

Bilo joj je teže nego Lazaru.

“Zašto ti, Gospode, nije dovoljno da Ti služim ispravnim životom. Brižljivim staranjem o onome što Si mi poverio. Milosrđem. Postom i molitvom. Zašto od mene tražiš i žrtvu i stradanje? Zar baš moram ovako strašno da patim? Zar ne mogu drugačije da Ti se umilim i da Ti se bližim?” – tužila je. Ali nikada nije rekla: ‘Neću Gospode! Ne mogu više. Prenesi na neku drugu ženu slavu koju si meni namenio.’ Nikada nije prekorila Vinovnika svega. Nikada nije posustala u veri. Odbacila nadu. Nije mogla da se odrekne ljubavi prema Spasitelju i želje za Njegovim prisustvom. Nikada ni pomišlju nije posumnjala da On ne zna šta je najbolje za njenu dušu. Bila je sigurna da joj neće dati ono što ne može da izdrži. Ali nije mogla da se oslobodi straha. Plašila se svakog novog dana, svakog časa. ‘Samo On zna šta mi je još namenio’ – mislila je. ‘Kakva iskušenja.’

Jedno je znati da je sve što nam Svedržitelj da najbolje za nas, a drugo je, sasvim drugo, primiti i nevolju istim mirom i zahvalnošću kao ispunjenu želju.

Gospod je znao njeno čisto srce i njenu snagu. Znao je šta ona može da izdrži, a gde mora da joj popusti i da je oslobodi patnji.

Ona nije mogla da podnese silinu velikog ognja i zato je morala da gori malim i čestim vatrama. Ponekad je Milostivi Čovekoljubac dopuštao da joj Anđeo ubaci u um strašne slike moguće budućnosti. Ona bi ih gledala zgrčene utrobe i sa ledom u grudima, uzdrhtala, kao da su stvarne. Tako bi proživela stradanje koje bi je u stvarnosti ubilo. A duša joj se čistila u uzavrelom ognju užasa.

“Dokle ću ovako, Goospode? I zašto?” – pitala se ponekad.

Onda je, jedne noći, sanjala svoju zaštitnicu, Svetu Petku. Stajale su gotovo se dodirujući, i gledale se. Zatim su se čvrsto zagrile, obuhvatile jedna drugu obema rukama, i licem se uz lice prislonile. A onda su se stopile u jedno. Kako je uplašio taj san!

Postati jedno sa najmilijom Svetiteljkom pravoslavlja! Sa Onom koja je izvršavala sve vrline onako kako drugi zadovoljavaju strasti. Podražavajući Hrista raspinjala se na duhovnom krstu, stradalnica Njegova. Postala je mrtva i nedostupna grehu, a živa Bogu. I progovorila je sa apostolom: “Ne živim ja više, nego živi u meni Hristos.”

Sa Njom se sjediniti! ‘Čime se zadobija takva milost? Kojom žrtvom? Kakvim mukama?’ – pitala se Milica – ‘Ko sme da prihvati takav blagoslov? Ko sme da ga ne prihvati?’

Nije se dosećala da svetitelji, kao i Anđeli, ne dolaze da pitaju i nude. Već da prenesu i ostvare volju Božiju.

“Igra Anđela” – LJ. H. Đ.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s