Salatilo

Molitva je najteži ljudski čin. To vam svedočim ja, Salatilo, Anđeo Gospodnji iz reda Serafima. Od Sazdatelja zadužen da u molitvi bodrim ljude i čuvam im um od primisli i drugih nasrtaja Lukavoga.

Neću da govorim o isposnicima. O onima koji su sav svoj život pretvorili u obraćanje Svedržitelju. Koji ni dana ne posustaju u teškim podvizima, kako bi pred Gospoda izašli čisti kao Anđeli. Oni su deo druge priče. Oni se drugim mere. Drugi su im zahtevi, uzori i moranja. Drugačije molitve.

Ali mnoštvo je ljudi koji žive mirskim životom, a potporu, utehu i darove traže od Oca Nebeskog.

U Svetome pismu je kazano da čovekovu sudbu određuju njegovoo srce i promisao Božija. Jer samo čisto srce nalazi milost Višnjega. A srce se čisti molitvom.

“Ja rado pohodim izabranike svoje na dva načina: iskušenjem i utehom.” – rekao je Gospod. I jedno i drugo je poziv na molitvu.

Jer, čovek se Bogu obraća uglavnom u bolu. U nesreći. U oskudici. Uplašen pretnjama. Izmučen gubicima. Ili ophrvan željama kao morom. Kada nastoji da izmoli Njegovu pomoć. Kada želi da zadobije milosrđe. Oproštaj grehova. Sažaljenje. Kada čezne za uglavnom prolaznim blagoslovima. Kada se nada napretku u zemaljskim poslovima. Imetku. Slavi. Telesnom porodu. Ljubavi izabranog.

Čak se i zdravlja čovek seća tek u bolesti.

Samo izuzetni među našom mlađom braćom i sestrama ištu duhovne blagoslove. Samo najrevnosniji slede molitvu kao svetlost na stazi kojom se bliži Gospodu. Pa i oni retko obuzeti mukama svakodnevnice. Ili onim što im na muku liči.

U svakoj molitvi čovek otkriva svoje lice Bogu, jer mu otkriva svoja tajna nadanja i strahove. Ali samo u poneku unese dušu. I traži da kroz nju vidi lice Božije.

Ne zamera Gospod ljudima što Ga češće prizivaju kao darodavca prolaznih blaga, nego kao nosioca blagodati blagospoznaje. Jer zna On, čovek je slab i zato teži prividima koji čine da izgleda snažan.

Čovek je od Boga dobio pravo da moli. Rečeno je: Bog stoji blizu onih koji Ga prizivaju. Voli da čuje one koji Mu se obraćaju. Milostiv je i dobar prema onima koji Ga traže, i uslišiće pravednima.

“Kada bi ljudi videli ono što mi Anđeli vidimo!” – pomislio sam bezbroj puta, prisutan kada Svedržitelj posle mnogih vapaja daruje ono što pre nije hteo dati. Znajte, nije to neodlučnost. Ni okrutna igra Svemoćnoga Oca sa Svojom željnom, i često neumornom decom. Već briga roditeljska. Otac nebeski sačeka da molitva omekša čovekovo srce. Da mu ojača dušu. Očisti um. Misli samo ka dobru okrene. Pa ga onda obdari po Svojoj volji i moćima. Jer zna Gospod, kada bi milost dobio odmah, čim je zatraži, čovek bi ostao preslab, razmažen i mek. Ne bi znao vrednost dobijenog. Ništa mu ne bi bilo dobro. Ničega mu ne bi bilo dovoljno. Stalno bi tražio još. I milost bi mu bila više na štetu nego na korist. Slabost čovečija ne bi je mogla podneti.

Zato sve od Gospoda čovek mora da čeka sa smirenim strpljenjem. Sa čvrstom nadom. Sa potpunom verom da i kada uskraćuje, On zapravo daje.

Odaću vam još jednu tajnu. Važnu za veru, i za pristupanje obraćanju Bogu.

Gospod ponekad sprečava molitvu koju ne želi da usliši. Jer, ako je reč u dobroti iskazana, i teče iz čistog srca kao svetlost, On u svojoj bezgraničnoj ljubavi prema ljudima, ne može da joj odoli. Ali, ponekad izvršenje onoga za čime čovek žudi nije u skladu sa promišlju Svevidećeg. Ili nije dobro za molioca, iz razloga koje on , kratkovid u vremenu, i slabovid za istinu, ne sagledava. Tada Gospod postavi razne zamke da ga zaustavi.

Koliko sam puta gledao kako Anđeli, po volji Božijoj, ometaju čoveka da zavapi ka Njemu. Obavežu ga kakvim poslom. Ostave mu kratak rok za izvršenje naloženog, i tako ga spreče da ode u crkvu. Ili načine red pred ikonom, pa čovek u žurbi i da ne bi zakasnio, mora da ode pre nego što priđe i celiva je. Ili mu molitvu u kući prekinu dolaskom gosta. Dozivanjem dece. Slabošću roditelja. A uveče snom.

Koliko sam puta i sâm u tome služio. Ćutanjem. I odmicanjem od onoga za koga sam znao da sâm, i bez moje pomoći, neće moći da obavi taj najteži od svih poslova.

Znam, teško vam je da prihvatite, ali i ovo Gospod čini iz Svoje bezgranične ljubavi. Iz brige da Njegova deca ne postradaju ako ne moraju. Jer, On sâm je rekao da je više nesreće izazvano ispunjenim nego neispunjenim željama.

Postoje i reči koje nikada ne smeju biti izgovorene. One kojima se traži zlo za druge. Pomoć sila Nebeskih u nečasnim delima. To nisu molitve, već bogohuljenje. Pred njima, Anđeli se povlače. A Gospod odbija da ih čuje.

Molitvi treba da prethode dobra dela, jer se njima svedoči vera.

Grešiti u zapovestima, ranjavati bližnje, činom i mislima služiti Lukavome, a usnama se obraćati Svetlosti sveta, isto je što i sejati korov i čekati da nikne beli Bogorodičin cvet.

Molitva nije nabrajanje želja. Ni puko izgovaranje prikladnih ili propisanih reči. Celivanje ikona. Klečanje. Podizanje ruku ka Nebu i Ocu Nebeskom. To je čin u kome se mora otvoriti čitavo biće.

Srce čistiti suzama pokajanja, a duša suzama blagodati. Hrliti Gospodu i u mislima neprestano imati Njegov lik i ime Njegovo. I kada se traži prolazno. I još više kada se od Gospoda ište mesto na Njegovom putu i milost ispunjenja Njime i Njegovom neizrecivom sladošću.

A to je teško. Nezamislivo teško.

Znajući čovekovu slabost, tada je i demon najrevnosniji. Mnogim lukavstvima pokušava da mu obuzme um i udalji ga od Gospoda. Mami ga mislima prijatnim njegovoj prirodi. Obmanjuje nadom. Sve ne bi li lakše prodro u dušu koja se otvorila. Da je uprlja i ispuni sobom.

Zaista, zaista vam kažem: ispravna molitva je neuporediv napor. Stoga je niko među ljudima ne može vršiti svakodnevno ako mu nije postala prijatna kao hrana. I neophodna kao voda žednome.

“Traži Boga svim srcem svojim, i ne izriči Njegova imena uzalud.” – govorili su sveti oci. “Traži da osetiš vezu sa Gospodom. Ne misli o onome šta ti je drago, šta bi hteo, šta te teši i za čime žudiš, nego iznad svake miline, i svake utehe stavljaj Njegovo prisustvo.” – obrazlagali su. Tako su učili zapitane kako treba moliti. I šta je molitva.

“Istinska molitva je dozivanje Boga iz dubine srca. Istinska molitva je vapaj Bogu kao jedinom spasiocu.” – kažem vam ja, Salatilo. A o molitvi od mene zna više samo Onaj Koji me je stvorio.

Dar molitve mora se žarko želeti. Neumorno prositi. Strpljivo i sa nadom čekati. Sa zahvalnošću primati. Sa smirenošću čuvati. Revnosno potpomagati. I sa punom verom prepustiti Gospodu da On odabere vreme i način na koji će hteti da pohodi podvižnika.

O čemu pričam tek će malobrojni razumeti. Samo oni koji su bar jednom iskusili tu retku i neuporedivu milost. Tu potpunu ispunjenost molitvom. Tu toplinu koja u trenu prožme i obuzme čovekovo telo. Taj čas kada čitavo biće bestelesno i lako lebdi u svetlosti bogospoznaje. A čovek zna, neopozivo i nepokolebljivo zna, da je Gospod tu. Kraj njega i sa njim.

Ta blagodat vredna je svih muka i iskušenja koja čoveka lome dok se predaje tom najtežem od svih napora.

A opet, tako je slaba i prolazna ljudska želja za napretkom u dobru. Tako se često u močvari mlakosti i nebrižljivosti ugasi vatra bogoljublja. Tako često čovek pomisli da je sâm i zaboravljen od Gospoda. Pa malodušnost kao korov obraste veru. Tako se često molitva učini napornom i dosadnom. A časovi posvećeni Bogu predugi i uzaludni.

Zato sam ja tu, Salatilo. Vrhovni služitelj molitve, koji stojim pred Gospodom ruku prekrštenih na grudima, i oborenih očiju. Dužnost mi je da olakšam našoj miloj braći. Da ih usmerim. Podsetim. Podstaknem. I bodrim ih da nikada ne posustanu.

Kako to činim, pitate. Kako podstičem lomne, nebrižljive i sumnjičave na taj najteži od svih napora? To zavisi od pojedinca. I od časa u kome treba da se obrati Gospodu.

Jednome šapnem na uvo poziv na molitvu, a on taj šapat čuje kao svoju misao. Drugome usmerim korak ka crkvi. I čovek uđe unutra, i da samo čas ranije nije znao da će to učiniti. Ponekom podmetnem ikonu ili koju svetu knjigu tamo gde će je zasigurno naći.

Desi se da progovorim glasom nekog slučajnog poznanika, ili stranca, u čijem se liku javim onome kod koga me je Gospod poslao. Ili mu u srce udahnem žudnju za Ocem nebeskim, a ona se, kao što je poznato, samo jednim može ublažiti. Ponekad odem čoveku u san, i kažem: “Pomoli se. Biće ti uslišeno.” Ponekoga podsetim na ranija Božja dobročinstva. I da Milostivi često u trenutku daje ono što je dugo odricao. Ima i onih kojima otkrivam da će zadobiti blagoslov Svevišnjega, ali u čas koji Darodavac odredi. Jer taj je čas najpovoljniji, ma kako to izgledalo čoveku, biću oskudnog znanja i zamagljenog vida.

Tako im nadu branim od beznađa. Veru od bezverja. Jer vera i nada uslov su svake molitve.

A kad ničim drugim ne mogu okrenuti čoveka molitvi, ja ga, po Božijem dopuštenju, izložim nevolji. Uplašim ga. Zabrinem. Ugrozim.

Bolešću. Gubitkom. Strahom iz sopstvenog bića. Ili nasrtajem spolja.

Tako mu raspnem dušu. Probudim nemir koji se može umiriti samo vapajem. Izmaknem mu sve oslonce. Ostavim ga bez ikoga, kako bi shvatio da je čovek uvek sâm, osim kada je sa Gospodom.

Neprestan je moj trud oko ljudi.

Jer, kada dete Božije najzad zavoli molitvu, kada mu ona postane toliko neophodna da mu se vreme provedeno sa Gospodom čini prekratkim  za sve što ima i želi da podeli sa Njim, nastupa čas za novi napredak. A taj dalji korak na duhovnom putu jeste molitva za druge.

Za one koji su u nevolji, ili se sreći nadaju. Za one koji ne umeju da se mole, ili im je molitva nedovoljna za spasenje. Za posustale i malodušne. Za one za koje se niko ne moli. Za nepoznate. Za nemile. Za neprijatelje. Da, i za njih. Mada je te reči najteže iščupati iz čovečijeg srca.

Važno je, veoma je važno moliti za druge.

Dozvan takvom molitvom, Anđeo silazi sa Nebesa i seda na rame onoga u čije je ime, i za koga molitva kazana. Čisti mu misli od zla. Pomaže mu da se okrene dobru i da dobro čini.

Zato svakome može biti od koristi molitva za neprijatelja. Ali samo ako nije izrečena zbog očekivane dobiti. Kao sitan račun. Kao pokušaj prevare. Gospod će je primiti samo ako je izašla iz srca toliko čistog da u njemu nema mržnje ni za koga. Čak ni za onoga ko mrzi. A On, Svevideći, tu razliku jasno poznaje. Jer On zna ne samo šta čovek čini, već i zašto.

Ponekad je nesebična i predana molitva za bližnje toliko mila Gospodu da će onome ko je izgovara uslišiti i sve lične, dugo odbijane želje i darove, prolazne i neprolazne.

Ipak, Gospod je najsrećniji kada čuje: “Neka bude volja Tvoja.”

To su reči kojima se Sin Božiji obratio Svome Ocu na Gori. I sa krsta, dok Je izdisao poslednji zemaljski dah. One su znak potpune ljubavi. Bezuslovne vere. Apsolutne predaje. Svojevoljnog utapanja sebe, slabog i beznačajnog, u Njega koji je sve. Kao kada kap kiše sklizne u okean.

Ovo su reči koje ne trpe sumnje i primisli, strah i dvodušje.

A opet, svim srcem svojim i svom dušom svojom, umeju da ih izgovore samo najveći. Pa i oni ne  uvek.

Lazar je umeo da ugodi Gospodu. Sve je činio onako kako je Njemu najdraže. Ispovedao je greh. Kajao se. Isticao se dobrim delima. Čistio se suzama i postom. Uzdigao se poniznošću. Ukrasio se zahvalnošću. I molio se. Molio. Predano. Usrdno. Neprekidno. I usnama. I umom. I srcem. Sav okrenut Jedinome.

Znao je da je molitva i poziv Anđelima. Da se, dozvani molitvom, mnogi Anđeli spuštaju sa Nebeskih visina. I uvek je bio svestan našeg prisustva. Kao da nas vidi.

Mnoge smo noći probdeli zajedno. Pratio sam ga svuda gde su ga bojevi, milosrđe, bogoljublje i državni poslovi vodili. Ali Ravanica! U svome pirgu, pred slikom Presvete Bogomajke, on sâm, je sav postajao molitva.

I pred boj se molio. Da Bog primi njegovo stradanje kao žrtvu iskupljenja za one koji iza njega ostaju. Za sve poverene mu od Gospoda. Za Milicu. Decu. Vojsku. Narod.

Ta molitva, to je Lazareva tajna pred ljudima, za koju samo mi Anđeli znamo.

Mislim da je sada trenutak da kažem: Kao svaki čovek, i svaki narod ima svoga Anđela. Svoga predstavnika i molitvenika pred Svemoćnim. Ali, mnogo sam se puta uverio – Gospodu je mnogo važniji čovek nego narod. I više brine o spasenju pojedinog verujućeg, nego o spasenju države. On jeste Car Nebeski, ali Njegova milost je milost Oca, a ne vladara. Zato su se stvarale i nestajale države, plemena jačala u velika carstva, a onda propadala i nestajala bez traga. Ali, i u najvećim nesrećama, u pomorima i stradanjima, verujući u Reč Njegovu opstajali su.

Milica nije bila kao Lazar. Dugo je, beskrajno dugo, ostala ophrvana željama. I iz njih se, i za njihovo ispunjenje, molila.

Ponekad se njome razlivao očaj, i plavio je svu. Pa je jedva uspevala da pronađe trun snage za novu nadu. I iskru nade da njome veru užeže.

Zato njene molitve nisu bile kao Lazareve. Zato se drugačijim rečima i glasom Gospodu obraćala – “Obećao Si da ćeš po Svojoj milosti pomoći svakome ko ima veru, i svakome ko je u nevolji. Pa zašto onda mene mimoilaziš?”, ponavljala je. I stalno se mučila da dokuči kojim novim dobročinstvom, kojom pokorom, kojim odricanjem, milost da zasluži.

Gubila je razum u kolopletu želja, i zaboravljala da Gospod sâm bira način i čas kada će uslišiti čoveku. Da ga ponekad obdari milošću većom od očekivane. A ponekad samo drugačijom.

Gubila je unutrašnji sluh, zaglušena ehom svojih vapaja i bukom mnoštva pitanja uskovitlanih u njenom umu, kojima je htela da prodre do svih razloga Gospodnjih. I nije čula onaj slatki glas istine i utehe. Glas smirenja. Božiji glas.

Zato je Otac morao da je uči kroz mnoge događaje. Kroz bolove i gubitke. A mi, Anđeli Nebeski, i tu smo bili izvršioci Njegove volje.

“Igra Anđela” – Lj. H. Đ.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s