Varahilo

Ja sam joj bacao ruže na put. Ja, Varahilo, anđeo Gospodnji iz reda Serafima. Jedan od sedmorice koji stoje najbliže Bogu i nepristupnoj slavi Njegovoj. Sveti bogovidac Ilija video nas je kako kružimo oko prestolja Gospodnjeg i kličemo: “Svet, svet, svet je Gospod Savaot! Puno je svo Nebo i zemlja slave Njegove!” I preneo je tu sliku ljudima, našoj braći po veri, ljubavi i nadi.

Nas Serafime zovu i šestokrilima. Svaki od nas sedmorice ima po tri para krila. Pomoću jednog para letimo, drugim pokrivamo noge, a trećim zaklanjamo lica. Zašto krijemo lica, mi kojima je data milost da neprestano gledamo svetlost Sazdatelja?! Zato što nas je Gospod stvorio najmudrijima, a zna se među svim bićima, najmudriji su ispunjeni najdubljom pobožnošću i strahopoštovanjem, jer su najpotpunije svesni veličine i sjaja Božije prirode.

Svi anđeli Gospodnji javljaju se dostojnim ljudima, po Svevišnjoj volji, i u preobraženom obliku, da bi ih ljudi mogli videti.

Tako i mi, Serafimi. Mihailo, Gavrilo, Rafailo, Urilo, Salatilo, Jegudilo, i ja, Varahilo.

Ja sam davalac Božjeg blagoslova i posrednik dobročinstava kojima Otac obdaruje Svoju decu. Nosim pregršt raznobojnih ruža u nedrima i na svojoj odeći. Svaka od njih jedna je tajna. Ponuda. Mogućnost. Izbor blagoslova.

Da budu skladni supružnici, i srećni i mnogočedni roditelji, oni koji žele da podižu svoju decu u slavu Božiju i da urede porodični život po Božijim zakonima, drugima za primer.

Da prime izobilje zemaljskih plodova oni koji su spremni da ih dele sa bednima i nevoljnima.

Da umnože i prihode oni koji teže da pomažu čovekoljublje, prosvetne ustanove i hramove Svedržiteljeve.

Da dugo požive na zemlji i steknu potrebne moći oni koji streme da čine dobra dela svome rodu, narodu i čovečanstvu.

Primetili ste, ja Tvorcu prenosim želje samo onih koji su voljni da primljeno od Njega podele sa drugima. Da u svojoj sreći ne zaborave nesrećne. Da iz svoga izobilja izdvoje za uskraćene. Samo takvi mogu da ištu od mene, i preko mene od Gospoda. Oni koji govore poput svetih otaca: “Gospode, obdari me sa što više blaga da bih Ti sa većim mogao služiti.” Samo njihove molitve čujem. Reči onih koji samo sebi, i radi sebe traže, do mene dopiru kao nerazgovetni eho. Otpadaju sa moga srca. I ne stižu do Oca nebeskog.

Ona, Milica Jug-Bogdanova, umela je da poželi. Htela je mnogo. Htela je sve. Po žudnji svoga srca. Po meri svoje zahtevne prirode. Po moranju svoga roda, imena i uzora.

Bacao sam joj ruže na put. U san. Razbacivao ih po njenim odajama i haljinama. Osluškivao sam joj želje. Nade. Pamtio svaku njenu misao. Da sve ostane sačuvano i kada ona zaboravi.

Ja sam bio glas koji je one noći u Dubrovniku kušao postojanost njene ljubavi prema Lazaru. “Da li si sigurna? Uprkos onome što će biti posle?” – pitao sam je. Kao da je upozoravam. Po dopuštenju svoga Nalogodavca navodio sam je da drugo odabere. Nije se uplašila. Ni zamislila čak. Suviše ga je volela. Suviše za običan život. A taman dovoljno da se na tu ljubav osloni kada bude morala da podnese sve udare svoje odabrane sudbine. Jer birajući muškarca, žena uzima i život koji će on odabrati.

“Hoće Lazara!” – rekao sam Gospodu u istom trenu kad i ona meni. A On je to znao. Jer On zna sadašnjost, prošlost i budućnost. On je Jug-Bogdanu otkrio istinu za Knjigu staroslavnu. Dao je zapovest Gavrilu, da je prenese Arhanđelima, koji su njegovi i Božiji poslušnici, odabrani da ljudima otkrivaju proroštva i da blagoveste.

Jug-Bogdanu su Arhanđeli pleli snove na velike praznike. On ih je sve ređao u Knjigu, kao perle na brojanici, koja nije ništa drugo do životni krug. Svaka perla, svaki san, bila je slika budućeg života.

Video je Bogdan Milicu i Lazara, gde stoje ispred crkve u nepoznatom, ali gospodskom gradu. I dva anđela nad njima, sa po krunom u rukama. I čuo je predskazanje kome se nije obradovao: “Kad nastane poslednje vreme / kad nestane ovce i pšenice / i u polju pčela i cvetova / kum će kuma po sudu terati / a brat brata zvati po megdanu. / Na Lazu će ostanuti carstvo / s Milicom će carovati Lazo / u Kruševcu kod vode Morave.”

Nikada nije zaboravio taj san. I nije bilo potrebno da lista Knjigu i traži volju Božiju u njoj. Znao je on naum Najmudrijeg. I godinama je strepeo od časa njegovog izvršenja. Jer bilo je jasno kazano i šta će mu prethoditi. Zato je suza skliznula niz njegovo lice dok je birao reči. Odvajao one koje mora, od onih koje nikako nije smeo da izgovori. “Milica je Lazu suđenica…”, rekao je. Sve drugo je prećutao. Da ne ojadi cara i caricu. A može biti i po savetu svoga Anđela Čuvara. Ne znam. Jer ni mi, Serafimi, nismo sveprisutni.

Sveprisutan je samo Gospod. On, Koji je svetlost, najviša i neizreciva.

“Igra Anđela” – Lj. H. Đ.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s