Rafailo

“U početku Bog stvori Nebo i zemlju”, kažu Svete knjige.

Ali Nebo nije prazan prostor nad ljudskim glavama, nego živi svet nevidljivih duhova. I ja sam jedan od njih. Ja, Rafailo. Živim na Nebu, i poput ostalih anđela, postojim zato da bih slavio Boga i služio Njegovoj volji.

Bog nas je stvorio ni iz čega. Tako je iskazao puninu Svoje moći. Pre nas ništa nije postojalo. Čak ni vreme. Samo se Duh Gospodnji dizao nad vodom.

On, Sazdatelj, dao nam je oblik i svojstva. Odredio je prirodu naše suštine. I On ih jedini zna.

Potom je načinio vidljivi svet. Odvojio je vodu od kopna. Umesio čoveka od zemaljske prašine i udahnuo mu život i dušu. Stvorio je biljke i životinje i dopustio je čoveku da svemu odredi ime. Tako mu je dao vlast nad svim što postoji.

Kako se samo radovao Tvorac delu Svoje dobrote, koja je jedini povod i razlog stvaranja sveta. Radovali smo se i mi, anđeli, svemu što On sazda po svojoj volji i naumu. Ali, bio je i čas kada smo klicali, srećni i zadivljeni. Čas kada je stvorio Sunce, Mesec i zvezde. Kada je nebo zemaljsko osuo blistavim sjajem. Da nikada ne bude potpuna tama.

Već u samom trenu stvaranja Tvorac je svakome od nas, uz svojstva i dužnosti, odredio i mesto u poretku anđeoskom. Blizinu do koje se smemo primaći nepristupnoj svetlosti Njegovoj. Najbliže Sebi postavio je Danicu, koga je načinio sličnim jutarnjoj svetlosti. A ovaj se odrekao te milosti. Precenio je svoju moć i dostojanstvo. Ponet svojom velikom slavom, zaboravio je Ko ga je njome odlikovao, i pomislio je da darovani i Darodavac mogu biti jednaki.

Poželeo je da on bude Bog. I pobunio se protiv Onoga koji to jeste. Menjajući svojstvo promenio je i ime. Postao je Satana, Protivnik Božiji. Aždaja. Zmijurina stara.

Gordost je zaista prvi greh! I početak svakog greha. Među ljudima, kao i među anđelima. Jer nije Satana sam pao u tamu bogootpadništva. Mnoge je povukao sa sobom. Mnogi od onih koji behu pričesnici božanske svetlosti pridružili su mu se. Izneverili su Gospoda i suštinu koju im je odredio. Otpali su od Njega i Njegove večne istine. Tako su odabrali. Slobodni od Gospoda da učine po svojoj volji, baš kao i mi, koji smo Mu ostali verni.

Tada je nastao rat na Nebu. Arhistratig Mihailo, Serafim kao i ja, sazvao je sve nas koji smo ostali u silnoj ljubavi prema Bogu, i gromoglasno je uskliknuo: “Pazimo! Ostanimo smerni pred Tvorcem našim i ne pomišljajmo na ono što je protivno Bogu.” I mi, sabrana vojska anđeoska, odlučni pred svakim nagovorom Lukavoga, ujedinjeni u vernosti Stvoritelju, udarili smo silno na Satanu i na anđele njegove. “Ja videh Satanu gde pade s Neba kao munja!” – ispričao je ljudima Sin Božiji.  Poredeći sunovrat začetnika zla sa munjom, svedočio je o svetlosti njegovog pređašnjeg stanja, i o brzini pada.

Kada smo te bogootpadničke sile zbacili sa nebeskih visina u bezdan zemaljski, i iz svetlosti u tamu, Mihailo opet stade na prvo mesto i pozva nas da slavimo pobedu i Svedržitelja kličući: “Svet, svet, svet je Gospod Savaot, puno je Nebo i zemlja slave Njegove!”

“Pad je za anđele što i smrt za ljude”, razumeo je Sveti Jovan Damaskin. Posle pada za njih nije bilo prilike za pokajanje, kao što ga nema ni za ljude posle smrti. Tako potpuno udaljeni od svetla, postali su tama. Udaljeni od istine, postali su laž. Udaljeni od dobra, postali su zlo. I tvorci zla. Zadivljeni, na zlo, u laž i tamu navode. Zato su Mrak Sveta i njegovi anđeli neprijatelji ljudima. Ali pobedivi neprijatelji. Jer demonska je moć ograničena. Demon može da navede čoveka na zlo, ali ga ne može prinuditi na zlo. Kao što ga ni mi, anđeli Gospodnji, ne možemo na dobro naterati. I ljudi su dobili od Boga slobodnu volju. Da biraju između dobra i zla. Između istine i laži. Između svetlosti i tame. A to je najteže od svih ljudskih biranja.

Rekoh, moje ime je Rafailo. Pomoć i isceljenje Božije. Ja sam lekar ljudskih neduga. Pomažem našoj mlađoj braći u mnogim bedama. Posebno u bolesti, i u narušenom zdravlju, što nikako nije isto.

Možda ste me već negde videli. Nosim sud sa lekarijama u levoj ruci, a desnom vodim Tobiju, predstavnika patničkog čovečanstva. Nosim i ime Gospodnje, ispisano na daščici na mojim grudima. O ramenu mi je torba, a za nama ide pas. Ta torba i pas kazuju još jedno moje zaduženje. Ja vodim i štitim lutalice i putnike. One koji lutaju kroz duhovni svet. Koji traže pravi put. Put istine i pravde, ljubavi i milosrđa. Jer samo se tim putem stiže do Boga. A bez Boga zdravlja nema.

“Ja samRafailo, jedan od sedmorice svetih anđela koji na nebesa donose molitve dostojnih i patnika, i stupaju pred slavom Svetoga.” Tako sam rekao Tobiju, sinu Tobitovom, kad smo se opraštali.

Gospod me beše poslao da ga u liku čovečijem, kao Azarja, sin Ananijin, pratim na putu od Tisbe do Ragesa Medijskog, i nazad. Da mu otkrijem neka važna znanja i pomognem mu da dospe do svoje zaručnice Sare, u koju beše zaljubljen demon Asmodej.

“Ta ja ne dođoh jer se meni svidelo, nego po zapovedi Boga našega!”, rekao sam mu kada sam obavio i ovaj nalog. “Sve sam dane dopuštao da me vide vaše oči, a nisam ni jeo ni pio; vi ste motrili samo privid. Sada ostanite da hvalite Boga, a ja se vraćam onome koji me je poslao.”

Mnoge sam rane vidao. Mnoge sam neduge izlečio. Svakom se ozdravljenju radujem dvostruko. Sa ljudima. I sa milostivim Nalogodavcem.

Jer, kao svaki otac, i Gospod se, u svojoj dobroti, veseli sreći svoje dece.

Ali, ima jedno isceljenje, kome svi anđeli kliču, kao što smo klicali četvrtog dana postanja, kada je Tvorac Nebo osuo zvezdama. To je isceljenje nerotkinja. Onih koje ljudi nazivaju šupljim tikvama. Bezdetkama. Jalovicama. Preziru ih, rugaju im se i zaziru od njih. Kao da su same skrivile svoju nesreću. Te su žene najveće očajnice. I možda stoga u molitvama najprilježnije. Čini mi se, njihova vera je najveća, ljubav kao plamen, a nada postojana kao nijedna druga.

Gospod im ponekad usliši. Udeli im drugu prirodu. Vi znate samo za one najslavnije, čiji su potomci rođeni da bi obasjali svet.

Za Saru, koja je rodila Isaka pošto iz nje beše prestalo što biva u žene. Čuli ste i za Jelisavetu, majku Jovana Krstitelja. Za Anu Joakimovu, kojoj je Gospod u starosti ispunio srce i ruke čedom nazvanim Marija.

I Milica je za čedom žudela. Želela je sina. Za Lazara. Za sebe. Za kneževinu. A samo je kćeri rađala. Tako duže od dva besetleća. Nada. Strepnja. Razočarenje. Bol. Pa opet nova trudnoća, i nova nada.

Sve to se, kao što slutite, zbivalo po dopuštenju Najvišega. Po Njegovom htenju da joj kuša bolom i čisti joj srce suzama. Da je učini svesnom da su u njoj i svetlost i tama. I da je učvrsti u želji da pobedi tamu svetlošću ljubavi Gospodnje.

I to je zapisano u Svetom pismu, samo treba razumeti. Setite se, dok sam pratio Tobiju, naučio sam ga da pobedi demona i sačuva milost Božiju. Naučio sam ga i kako će skinuti bele mrlje sa zenice svoga oca, i povratiti mu vid. Svi lekovi poticali su iz ribe.

Jetru i srce stavio je na tamjanov pepeo, i tim je mirisom oterao lukavog Asmodeja. Na Tobitove oči namazao je žuč, i starac je progledao.

Za one koji i dalje nisu sigurni šta ja to govorim, pojasniću: Za Tobiju i njegove najmilije spas je bio u ribi. A riba je kao i krst, simbol vere našega Gospoda.

“Igra Anđela” – LJ. H. Đ.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s