Svi bi da ostavljaju tragove

Posmatram prethodnih nekoliko dana i muškarce i žene oko sebe. Tih par dana i par osoba, nisu merodavni za generalizaciju, ali izgleda kao da je došlo doba kad su svi manje-više slični u rezonima, pa i nije potrebno dugo vremena da bi se došlo do nekakvog zaključka. Elem, primetila sam da je većina u fazonu u kom ih više ne interesuju ljudi kao osobe, već bi samo da naprave decu. To shvataju kao vrhunac sopstvenog postojanja i kao njihov zadatak koji moraju da ispune, ili su u suprotnom živeli život bez smisla. U mom okruženju postoje i oni koji stvarno ne razmišljaju tako, ali većina ipak razmišlja na taj način. Ne znam tačno u kom momentu su prihvatili to kao njihov zadatak, ili misiju. Utuviše ljudi sebi u glavu da je jedino bitno produžiti vrstu…

Mislila sam da smo otišli korak dalje od životinjskog nagona. Čak su i životinje to prevazišle. Sve više srećem priče u kojima su pas i mačka nerazdvojni drugari iako ne mogu da produže svoju vrstu. Na primer. Hoću reći, šta je sa povezivanjem dve osobe?! Šta je sa prijateljstvima, šta je sa ljubavlju?! Niko više nikoga ne voli, retko ko koga ceni, a o poštovanju da i ne govorim. Ljudi kao da više i ne znaju šta sve te stvari zapravo predstavljaju. Mnogi su u stanju da kažu da su se iživeli, da su ih ispovređivali, da su oni povređivali, da su videli da ništa od toga nije život i da je jedino bitno napraviti dete. Nije im bitno sa kim, nije im bitno da li mogu funkcionisati sa tom nekom osobom, nije im bitno kako će to kasnije da utiče na potencijalno dete, i definitivno im nije bitno kakav primer oni tom detetu daju. Jer, cilj je ostaviti trag, da neko jednog dana kaže da si živeo na Zemlji i da si uspeo, jer si ostavio nešto iza sebe.

Kad je neko jednom davno rekao: “Živi, ali ne ostavljaj tragove”, rekao je to sa razlogom. Ali, očito je taj razlog mnogima ostao nepoznat. Naime, kada živiš život ovde gde se razvijaš i učiš, ako ostaviš tragove u vidu dece, nekretnine, njive, farme i za sve to se vežeš celim svojim bićem, jer ga prisvajaš kao nešto svoje, ti kao biće ćeš imati razlog da ostaneš vezan za ovozemaljsko i to će te onda primoravati da se ovamo vraćaš. Možda nekome zvuči suludo, ipak je teško razbiti stara verovanja, ali zaista je tako, čak je i logično. Nema ništa loše u tome da se ima nešto ili neko. Ovim što sam rekla nisam mislila da ništa na svetu ne sme da se ima, da svi samo sedimo i ništa ne stvaramo, već sam mislila da ništa ne treba da prisvajamo kao naše. Ne treba govoriti i misliti kao da je ovo moje, ono je moje, ti si moj, ona je moja, ja sam ovo stvorio i to je moje… Ništa ovde nije tvoje. Sve što kažeš da je tvoje vući će te nazad, u istu tačku. Teško je to objasniti… Ipak, mislim da je jasno šta je poenta.

Međutim, mladi i dalje dele ista razmišljanja. Svi pričaju o tome kako su u životu prošli puno toga već sa 25 ili 30 godina, da im je dosta svega i da je jedino što ih sada zanima to da naprave dete, ili decu. Ne zanima ih sa kim. Samo da se to uradi, jer negde se žuri. Lično, radije bih ostala bez dece nego da ih imam sa bilo kim. A i nismo svi ovde da bismo imali decu. Nije to svačiji zadatak, i nije nužno obavezno produžiti vrstu. To je nešto što bi trebalo da se kontroliše. Da se planira kako, gde i s kim. Kako izdržavati i vaspitati to dete, gde ga dovesti i sa kim ga imati? Kad se osvrnem na ekonomsku situaciju u svetu ne mogu a da se ne pitam šta će da jedu sva ta deca, kako će da žive?! Kad se osvrnem na činjenicu šta smo uradili od planete ne mogu a da se ne pitam gde to dovodite decu?! I normalno, kada pogledam kakvi su ljudi danas ne mogu a da se ne pitam sa kim to imati decu?!

Pita li se iko sve to?

Čini se kao da retki o tome razmišljaju. I često čujem rečenicu tipa da dete treba da se rodi zbog sebe. Baš svaki put kad je čujem, nešto u meni se pobuni. Evo i sad kad sam se setila te fraze. Nije mi i dalje sasvim jasno ko je lupio takvu glupost, pa nastavio da je prenosi s kolena na koleno. Svi su je prihvatili bez razmišljanja, i postala je nešto sasvim normalno. Nije normalan onaj koji napravi dete iz nekih drugih razloga. A tek nisu normalni oni koji prave decu bez ijednog razloga. “Roditi dete zbog sebe…” Nikome ništa ne smrdi ovde?! Ne naslućuje se sebičnost?! Tipa: “Baš me briga kako će to dete živeti, čemu će svedoćiti, šta će ga oblikovati, kakvo će na kraju ono postati okruženo ovakvim svetom, ali meni treba dete! Jer meni je dosadno, ja hoću da vidim malu verziju sebe, mene zanima kakav je to osećaj imati dete i oblikovati ga, ja hoću da ga dekodiram i u njega usadim svoje stavove, ja hoću da od njega napravim ono što sam hteo/la od sebe, ali nisam uspeo/la, mene neko mora da pazi kad ostarim…” Samo su neki od tzv. razloga za decu. Hmmm, znači ti hoćeš malog ličnog robotića?! Pa tehnologija je toliko uznapredovala, napraviće jedan specijalno za tebe, sa bojom očiju kakve oduvek želiš i kosom kakvu sanjaš. I savršenim telom, i stalno će moći da ti govori da te mnogo voli i da si mu ti jedini uzor. Bolje ti je da se za to opredeliš, manje košta i manje te boli glava. Jer dete kad napraviš, napravio si čoveka u kom se nalazi duša sa sopstvenim ‘potrebama’. Ona će se buniti svaki put kada ti pokušaš da je dekodiraš po svom. I onda će ti stvarati glavobolje. Jer, ako si napravio dete zbog sebe, mnogo će te boleti glava. Frustracije će ti biti još veće, pošto nećeš uspeti da od njega napraviš nešto što si hteo od sopstvenog života. Ne, ono ima svoj život, svoje misije koje mora da obavi na svoj način, bez tvojih upadica. Ti si tu da mu pomogneš u tome, a ne odmogneš. Shvata li ovo neko, uopšte?!

Puno puta sam čula da kažu: “Svaka ljubav prođe i posle nje ne ostane ništa, ako nemate decu da vas drže zajedno.” Znači, svi ste međusobno vezani: vi decom, deca vama i tako u krug. Normalno da tu nema ljubavi kad je sve pod moranjem. Ljubav koja prođe nikada nije ni bila ljubav. Ljubav nije prošla onima koji nisu dozvolili da im okruženje ispere um i koji su se odupreli svakom moranju, koji nigde nisu žurili i koji se ni za šta i ni za koga nisu vezali. Povezati se i vezati se dve su različite stvari…

Advertisements

3 Comments Add yours

  1. Dijana Zmija says:

    živa istina al je ljudima teško da umanje svoj Ego

    Like

    1. enjoyinblog says:

      Teško, ali nije nemoguće 😉

      Like

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s