Ti si samo osećaj.

Onaj koji me diže i spušta… Kada dozvolim.

Diže me taj osećaj do beskonačnosti, i vraća me nazad, a dok sve to primetim već je prošlo.

Voza me taj osećaj tako jako da mi razum pomuti svaki put. Pomislim – dalje nećeš moći, al evo opet je tu. Onda vrisnem, mada tražim još. Nije mi dosta i hoću još.

Ma ti si kao livada po kojoj šiba vetar u svim pravcima. Na tvojoj livadi nema cveća, nema drveća. Vetar je sve odneo. Prepuštaš se pravcima vetra da te vode kako oni hoće, i postojan si baš kao taj vetar koji samo na čas dune jako. To si ti, taj osećaj.

A šta je osećaj? Nekad iluzija, nekad ne. Ti kao osećaj sigurna si iluzija, ali nema veze… Igram se. Zanimljivo je gledati i učestvovati u raznim pravcima po kojima šibaš. Nema veze što nisi postojan, ipak si zanimljiv. Nekad naneseš miris, nekad smrad. I ja opet tražim još.

Uzmem taj osećaj samo da bih nastavila da sanjarim, da mogu da zamislim trista boja koje kasnije pretačem na javi. Kad prođe još jedno veče, ja tek ujutru shvatim šta me još drži u ovom gradu. I opet kažem – Nema veze, hoću još.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s