San

Otvorila sam oči jedno jutro i spazila da su mokre. Onda sam videla i da je jastuk mokar. I da me obrazi zatežu kao da su se suze odavno osušile. Plakala sam te noći u snu, jer sam sanjala tebe.

Ti si nekad bio meni svaki osmeh, i svako uživanje. Klinka od 14. Gledala sam te kao veliku ljubav. Bio si jedan od retkih koji je viši od mene. Stalno su me saletali oni koji mi dođu do ramena, a koliko sam već viša od njih ispada kao da sam ih gledala sa visine. I kao da sam arogantna kada kažem: “ne”. Tebe nisam morala da gledam sa visine, pa je bilo prilično lako zaljubiti se. Humor na nivou, tamna kosa, tamne oči, puna usta, i stalno nova akcija. Drugo me ništa nije zanimalo, jer – klinka od 14.

Nego, da se vratim na san.

Dok sam ga sanjala bila sam prilično uznemirena, a kada sam se probudila shvatila sam da on i nije bio toliko tragičan. Svrha mu je bila da te prebolim. Nisam sigurna da li je ispunio svoju svrhu, taj san, ili onaj poslednji susret. O njemu ću ti kasnije pričati.

Bilo kako bilo, san je počeo tako što sam sedela u autobusu, i vozila se od Vidikovca prema Miljakovcu, duboko obuzeta mislima. Nisam bila svesna okruženja, i smešila sam se sećajući se naših ludila. Sinulo mi je da produžim do tebe, da te vidim, da pričamo, da se smejemo. Tada mi nije bilo bitno šta bismo radili. Samo sam htela da budeš tu.

I kako sam ti se sve više približavala, tako je radost rasla. Adrenalin se širio mojim venama i brojala sam sekunde do susreta. Konačno sam stigla ispred tvojih vrata iza kojih je pištala tišina. Pomislila sam da nisi tu, ali gde bi mogao da budeš?! Pokucala sam, i onda se promolio neki čudan, prigušen zvuk. Odmah sam shvatila da taj zvuk dolazi od tebe, ali mi nije bilo jasno zašto je baš sada morao da se oglasi. To je onaj zvuk kada nemaš snage ni da se pomeriš, ni da kažeš nešto.

Uplašila sam se, a strah je bio prisutan i na javi, u onoj maloj sobici gde je ležalo moje telo, dok je duh bio ispred tvojih ulaznih vrata. Uspela sam nekako da ih otvorim, ni sama ne znam kako, ali ušla sam u tvoju malu sobu. Ležao si pored kreveta sa ispruženom rukom i nevešto sakrivenim polupraznim špricom. Srušila sam se na kolena, a te sekunde srušio se i ceo moj svet. Opet.

Da se to desilo na javi, skapala bih. Ali, duh je jači od tela. Zato te duh i posetio.

Gledala sam u tebe, nije mi bilo jasno zašto si to sebi uradio. Zar nije postojalo nikakvo drugo rešenje? Suze su stizale jedna drugu, dok nisu nakvasile celo lice, jer sam se trudila da ih sklonim. I nastavila sam da te posmatram, tako kroz vodu u očima. Na moje oči si iščezao, kao para ispario, i tada sam se probudila.

Svi Anđeli baš sve što su hteli da mi kažu, rekli su mi kroz taj jedan san koji se činio tako stvarnim. Nisam te sanjala ni pre, ni posle toga. Ali te nisam zaboravila. Dala bih dan svog života da te opet sretnem u nekoj dimenziji, ako ne u ovoj. Zašto?! Ne znam. To si ti. Sa tobom mi je bila melodija…

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s