Ponovo zajedno

Prošla je koja godina, možda dve-tri. Sada imam 17 godina. I tako skamenjenih emocija otišla sam u SKC na još jednu žurku. Ali ova je zbog tebe bila posebna. Pazi, i dalje si poseban.

Žurka kao i svaka druga, masa svuda oko mene, i ja koja igram prativši ritam muzike koja je uvek uspevala da mi dotiče svaku ćeliju. Bilo mi je prelepo, sa muzikom mi je uvek tako. Svet je nestao oko mene.

Mislila sam da će tako i ostati, međutim pojavio si se niotkuda. Opet baksuz, te emocije su se vratile iste sekunde kad i tvoje oči. Primetio si me i krenuo si pravo ka meni sa razvučenim osmehom preko lica. Pitala sam se da li tripujem, iako sam imala neki čudan osećaj da ću te sresti u nekom momentu. Ma zar ti nisi mrtav?!

Ja i dalje u čudu, a ti koji si življi nego ikada. Sa tvojim osmehom koji mi se približavao, vraćali su se i oni ljudi okolo. Muziku su ispunili njihovi krici i pištaljke. Prišao si mom uvetu, dok sam i dalje nepomično stajala, i nešto si rekao. Ne znam šta, ogluvela sam od naleta emocija. Mislila sam da su okamenjene, pa me i to dodatno zbunilo.

Kad sam došla sebi, ispoljila sam oduševljenje, jer te opet vidim, ali sam ti ipak rekla na uvo: “Čula sam da si mrtav.” Namejao si se toliko glasno da si nadjačao ozvučenje. Tada si me i zagrlio, a u mom uvetu reči: “Živ sam.”

Grlio si me, činilo se kao večnost. Svet je opet nestao, čak i muzika zajedno sa njim. Jedini zvuk je bio tvoj dah, i jedina toplina. Međutim, kao sve sa tobom i to je kratko trajalo. Odjednom si nestao. Možda sam te od nekog drugog istripovala. Jer, toliko sam želela da te vidim da sam vrlo lako mogla da te ishaluciniram. Verovatno mi je bilo toliko lepo u tvom zagrljaju da nisam ni primetila kada si otišao. Čudno, izuzetno čudno.

Ljudi su već počeli da se guraju, i među njima Jelena koja se trudi da me dozove. Konačno uspevam da je vidim, i vraćam se u stvarnost. Trudim se da barem nju ispoštujem to veče, kad već sebe nikako, i vraćam se muzici. Nastavljamo da se zezamo, i vreme se ponovo ubrzava.

Žurka se posle nekoliko sati završava, pale se svetla, ljudi se opet sreću jedni sa drugima, a muzika se stišava. Glasovi su jači, jer svako sa nekim razgovara dok čeka svoju jaknu. Među njima sam tu negde i ja, pričam sa ljudima koje nisam dugo videla.

Nisi mario za njih, niti za mene, uvek si sebi bio najbitniji. Što je apsurd, s obzirom na to koliko si zapravo uništavao sebe. Ali, nisam tu ništa mogla da uradim, a pokušala sam. Prišao si mi s leđa dok sam razgovarala sa drugarom, i zagrlio me izgovarajući šaljivo: “Pa gde si bre ti?”

“Ja sam ovde sve vreme, a gde si ti? Negde si nestao.” – rekla sam ti pomalo ljutito. Htela sam da ti stavim do znanja da me nerviraš takvim ispadima. Tebe ni za to nije bilo briga, ili nisi razumeo. Nešto od toga jeste.

Znajući da ću te videti sledeći put za hiljadu godina, a možda ni tad, spustila sam gard. Pozdravila sam se sa društvom, i sa tobom ostala pričajući. Htela sam neko vreme da provedem uz tebe, pa nisam videla da ti nisi hteo uz mene. Nešto malo si mi svog vremena posvetio, izgledalo je kao da si samo gledao sa kim da iskoristiš tih par minuta dok neko ne dođe po tebe. Ja sam ti bila ‘bilo ko’. Svom društvu sam rekla da me ne čeka, želeći sa tobom da budem, a ti si sa svojima odmah pobegao, čim su došli.

Neko bi rekao da ne volim sebe, a ja kažem da sam bila klinka koja je išla za emocijama. Mislila sam da je to prava stvar, da je to ljubav koju osećam u sebi. Zaboravila sam na postojanje uma, hemijskih reakcija u mozgu, i ostalih činjenica. Obuzele su me emocije. A one su me i dovele ovde gde sam sada dok se sećam, 13 godina kasnije.

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s