Ljubav, realnost i vreme tranzicije

Mnogo sam istraživala vezano za sve ove teme, i kad god bih nailazila na neka učenja od strane raznih religija ili kroz razgovore sa ljudima, uvek bih negde ostala zbunjena i nešto mi se ne bi uklapalo. Tako sam se uvek pitala iznova i iznova. Naišla sam na ovaj film i kada sam ga pogledala, oduševila sam se jer mi je sve odmah bilo kristalno jasno. Nije mi se ukazalo ni jedno pitanje zato što mi se nešto ne slaže. Što se mene tiče, složila sam kockice i poželela sam da to podelim sa vama. S obzirom na to da film nema prevod, a ovde ima i onih koji ne znaju engleski, ja sam uložila napor da dam sve od sebe da vam autentično prenesem film. Na vama ostaje da li ćete ove informacije prihvatiti ili ne.

Prevela sam ovaj film 12. Avgusta 2014. godine

Istina je, sve što nam treba je Ljubav. Ali, da li stvarno znamo šta je Ljubav? Ljubav je reč o kojoj se peva u pesmama, piše u poezijama, reč o kojoj se mnogo priča, i nešto čemu većina ljudi teži na ovaj ili onaj način, a uglavnom kroz partnerstvo sa suprotnim polom. Čujemo je dosta ovih dana: ‘budite u srcu’; ‘budite ljubav’; ‘ljubav je odgovor, jer ljubav uvek pobeđuje’; ‘šaljite ljubav i svetlost’; i tako dalje. Ljudi je opušteno koriste u svakodnevnom razgovoru. Izgleda kao da je to rešenje za sve probleme sveta. Sve što vam treba je Ljubav.

Ako je to tako lako, kako to da se ništa drastično nije promenilo uprkos očiglednom tehnološkom napretku? I dalje vidimo genocide, tlačenje i ratove da se dešavaju. Hiljade i hiljade dece i ljudi je umrlo na bliskom Istoku, i u ostalim delovima sveta, zbog rata mašina koje su pod kontrolom psihopatskih vođa koje ne brinu ni o kome. Kada pogledamo malo bolje, možemo videti da je ‘ljubav’ jedna od najviše zloupotrebljavanih i najmanje razumljivih reči.

Brkamo stvari kao što su zadovoljstvo, sentimentalnost, obaveza, dužnost, strast, želja, i druge površne emocije, ideje i uslovljene koncepte, rezimirajući ih kao ‘ljubav’ da bismo popunili neko prazno mesto u nama. Ovi poremećaji su takođe često nesvesno korišćeni kao amortizeri da bi se izbeglo suočavanje sa realnošću prosto gledajući kroz ružičaste naočare, umesto posmatrati sebe i druge objektivnije i izvan raznoraznih pojava.

“Većina ljudi se zadovoljava pojavama kao da su one realnost, i češće su pod uticajem onih koje izgledaju kao realnost, nego pod uticajem onih koje stvarno jesu realne.” – Niccolo Machiavelli

Postoji ta lična ljubav između ljudi, majčinska ljubav, ljubav porodice i društva, ljubav prema sebi, ljubav prema nečem boljem od sebe, ljubav prema Bogu, pa čak i ljubav prema ljudskim ideologijama i konceptima (npr: prema naciji i državi). I, šta je onda ljubav?! Kako možemo opisati ili definisati tako moćnu silu?! Reči su vrlo ograničavajuće i samo mogu da nagoveste. Možda možemo početi sa istraživanjem šta ljubav nije.

Kada je reč o vezama često nailazimo na igrice kontrole, ljubomoru i gnev, što očigledno nije ljubav već ponašanje bazirano na strahu i potrebi. Ljubav je u srodstvu sa osećanjima i emocijama, ali se one mogu izmeriti na bazi hemijskih reakcija u mozgu koje dovode do prijatnih osećaja, gde se ljudi hrane jedni drugima, što je inače baza psihičkog vampirizma. Mnoge veze su bazirane na takvim mehanizmima, a koje nemaju veze sa ljubavlju već sa parazitskom potrebom koja rezultira međusobnom zavisnošću. Seksualna privlačnost je takođe pogrešno protumačena kao ljubav. Mnogi ljudi ulaze u veze iz pogrešnih razloga, bilo da je to da bi pobegli od sopstvene usamljenosti, da popune rupu u svom životu, ili da bi se hranili drugom osobom.  Za većinu ljudi, ovo se dešava nesvesno i tako ljudi nastavljaju da lažu jedni druge o ljubavi i njihovim vezama na mnoge načine, pritom ne videvši drugu osobu u pravom svetlu, a takođe ne videvši ni sebe.

“Ljudi sami sebe ubeđuju u sopstvene laži i postaju žrtve sopstvenih scenarija, pa oni počinju da utiču na njihove živote kroz standardna ponašanja, ideje, osećaje ili instinkte, a takve samoobmane često ne odgovaraju njihovoj unutrašnjosti, tj. pravoj prirodi. Ono što je ozbiljno je da individua gubi sve referentne tačke u pogledu onoga šta obuhvata istinu, a šta laž. Počinje da rezonuje kao istinu samo ono što se uklapa u njegove lične interese; sve što je u suprotnosti sa njegovim samopoštovanjem ili ono što je u sukobu sa već uspostavljenim predrasudama, on percipira kao laž.” – John Baines

Da bi zaista voleli drugu osobu, moramo je biti svesni bez potrebe da je menjamo. To je baza bezuslovne Ljubavi, ali da bi se to dogodilo mi takođe moramo biti svesni svoje prave prirode, da ne bismo pali u zamke iluzornih projekcija, a koje rezultiraju razočaravanjem i povređivanjem onda kada se romantična faza završi. Radi se o prihvatanju i uvažavanju, biti u stanju dati i primiti, biti blag i ne očekivati ništa.

Ali, i izvan ličnih odnosa, ideja ljubavi je takođe iskrivljena i zloupotrebljena u sloganima. Ljubav se izjednačava sa pozitivnošću, otvorenišću, prijateljskom naklonjenošću… Kažu da ne treba govoriti ili se fokusirati ni na šta što je “loše” ili “negativno”, da treba uvek da budemo vedri i nasmejani. Naravno da nema ničeg pogrešnog u finoći i prijateljskom ponašanju, kao ni u pozitivnosti, ali oni moraju biti bazirani na istini i stvarnosti, ne na lažima, samo-smirujućim realizacijama ili izbegavanjima “negativnih” situacija ili ljudi.

Neki ljudi govore da moramo biti više u srcu, više voleti i biti saosećajni. Da, očigledno je da svi mi moramo da se konektujemo sa sopstvenim srcima, da iskažemo empatiju i saosećajnost, posebno na nivou celog sveta, izvan naše bliske porodice i prijatelja. Ali, šta to zaista znači? Mnogi ljudi povezuju ljubav sa emocijama i ljubaznošću, ali zar ona nije mnogo više od toga?! Nešto kao više stanje svesti i bitisanja?! Očigledno je da mnoge stvari pogrešno percipiramo kao ljubav, pa čak i osuđujemo intelekt kao loš, brkajući ga sa majmunsko predatorskim umom. S obzirom na ovako nešto, mnogi ljudi preporučuju da bismo morali da mislimo srcima i da radimo ono što osećamo da je ispravno. Takvo ponašanje u većini slučajeva rezultira pukom samoobmanom i nedostatkom kritičkog mišljenja. Prava stvar je kada se usklade srce i intelekt, intuicija i logika, mistika i nauka.

Izgleda kao da većina ljudi tera sebe u veštačko i površno stanje ljubavi kroz izmišljene afirmacije i one ‘sve je dobro’ spiritualnosti, pritom ignorišući sve što bi moglo da bude pretnja za njihov ‘pozitivni’ pogled na život. Na kraju, takvo ponašanje rezultira potiskivanjem i dizanjem barijera oko sebe, a koje se manifestuje kroz poricanje sopstvene tamne strane kao i čitavog sveta, jer ignorišu objektivnu stvarnost. Na površini, oni čak i ne pomišljaju da možda nešto nije u redu sa njima. To je veoma blaženo stanje ignorisanja u kojem oni pokušavaju da ostanu duboko u veštački emocionalnim projekcijama izbegavajući sve što može da ih povrati iz njihovog subjektivnog sveta u kom imaju povez na očima.

Pojedinac može primetiti ovakvu vrstu ponašanja kod mnogih samoprozvanih ‘svesnih’ ljudi, a koji prate plitka učenja novog doba i popularnu psihologiju, na takav način smirujući sebe. Ok, ali nedostaje dublje isceljenje, razvoj i u osnovi – prava Ljubav.

“Svi mi srećemo ljude koji su ‘kao krpelji’. Oni su obično previse fini i slatki. Mi ipak osećamo da su oni nakekao isfolirani kad smo sa njima i osećamo da ih zapravo i ne poznajemo. Oni su, kako bi se to reklo, previše dobri da bi bili istiniti. Ovi ljudi su zabarikadirani iza njihove maske ili ličnosti. Oni će bezpogovorno izbegavati bilo koju vrstu negativne reakcije ili emocije. Odbijaju da budu stvarni i da prihvate sopstvenu tamnu stranu, a to može biti opasna stvar.” – Rebeca Eigen

“Senka se podrazumeva kao deo psihe koju individua radije ne bi priznala. Sadrži delove sebe koje odbacuje. Budući da sopstvo sadrži ove aspekte, oni će svakako izaći na površinu na ovaj ili onaj način. Ako dovedemo ‘tamni materijal’ u svesnost, ona ga može iscrpeti, i može čak oporaviti važne resurse iz njega. Najveća snaga međutim potiče iz prihvatanja sopstvenih tamnih strana integrišući ih kao komponente sebe. Svi nose senku i što je manje oličena u svesnom životu pojedinca, crnja je i gušća. Kad se sve uzme u obzir, ona nesvesno formira prepreku , i ometa naše najviše dobre namere. Pojedinac ne postaje prosvetljen zamišljajući figure svetla, tj. vizualizirajući boljitak, već čineći tamu svesnom, tj. osvešćujući je.” – Carl G. Jung

Ljubav nije samo emocionalno stanje, već i stanje svesti. Baš kao što postoje različiti nivoi svesnosti, postoje takođe različiti nivoi ljubavi kojima pojedinac može pristupiti na čitavom spektru svesnosti, a koja je bazirana na pojedinčevom nivou bitisanja.

Postoji telesna ljubav čija je baza u seksualnom centru i životinjskom delu u čoveku, a koja je biološki pokretač da se dvoje sjedine i na taj način produže svoju vrstu. Ovaj nagon se mehanički vezuje za ezoterično značenje opšteg zakona, a buđenje uspavanog homo sapiensa stoji iza toga.

“Kao ćelija čovečanstva, pojedinac čini deo organskog života na zemlji.  Ovaj život u suštini predstavlja veoma osetljiv organ naše planete, igrajuči važnu ulogu u našem sunčevom sistemu. Kao ćelija ovog organa, čovek nalazi sebe pod uticajem opšteg zakona, a koji ga drži na njegovom mestu. Zapravo, ovaj zakon čoveku ostavlja izvesnu ili granicu ili toleranciju. Dozvoljava mu neke slobodne poteze unutar ograničenja koje sam utvrđuje. U okviru ovih granica, koje su objektivno gledano veoma ograničene iako subjektivno gledano izgledaju široke, čovek može dati odrešene ruke svojim fantazijama i ambicijama. Bez ulaženja u dubiozu ovih ograničenja i analiziranja komponenti opšteg zakona, možemo videti kao primer da je jedan od takvih faktora glad: robujući da bismo opstali. Lanac: seksualni nagon; reprodukcija; i briga roditelja za svoje dete je drugi faktor. Aspekt života je zamišljen tako: telesna ljubav je neophodna za opšte dobro.”  – Boris Mouravieff, Gnosis

Onda, imamo ‘prefinjenu’ ljubav zasnovanu na višim nivoima, što je više stanje svesti kome se može pristupiti kroz iskreni rad na sebi, ne predavajući se mehaničkim ponašanjima i izborima. U suštini, za pravu ljubav između dvoje ljudi mora da postoji povezanost i uklapanje na svim nivoima: psihičkim, seksualnim, emocionalnim, intelektualnim i spiritualnim.

Mi moramo konstantno da radimo na sebi da bi se doveli u ravnotežu, tako da se jedan ne hrani drugim i obrnuto, ali da oboje dopunjuju jedno drugo. Ljubav, u svom pravom smislu, znači videti svet, sopstveni i tuđi, objektivnije. Iz perspektive ezoterije, radi se o evoluciji prema objektivnoj ljubavi. Drugim rečima, što smo objektivniji prema sebi i spoljnom svetu, razvijajući svesnost i posmatrati stvari takvima kakve jesu, to višem stepenu ljubavi možemo pristupiti. Bazirana je na znanju, bitisanju i razumevanju, ne samo na emocionalnom stanju i vedrim mislima.

Subjektivna ljubav je vezana za sopstvene ideje o drugima, ili za stvari koje se mogu postići ili dobiti od drugog. To može da ima veze sa socijalnim statusom, potrebom za nadmoćnošću ili dominacijom nad drugim, seksualnim interesom itd. Emocija varira od zadovoljstva zbog dobijanja – do straha od gubitka. Subjektivna ljubav traga za prisilnim prilagođavanjem drugoga radi sopstvenog širenja. Jedan primer ovoga bi bio hvaliti se pametnim i zgodnim partnerom ili detetom koje pojedinac ima, a u cilju sopstvenog osećaja veličine. Bilo kakve igrice dominacije ili međusobne zavisnosti, koje se često rezimiraju kao ljubav, padaju u ovu kategoriju.

Međutim, težeći ka objektivnoj ljubavi, pojedinac ne sme da ignoriše ili potiskuje bilo šta što se ne slaže sa idealom više ljubavi izvan sopstva. Svi su na različitom nivou bitisanja sa različitim lekcijama koje treba naučiti i primeniti. Izgleda kao da se često dešava u spiritualnim i ezoteričnim krugovima da ljudi pripisuju sami sebi atribute i veličaju sebe u odnosu na njihovo pravo stanje u kojem su, pritom nabacivajući sebi lekcije koje moraju da nauče i stvari sa kojima treba da se suoče da bi evoluirali. Nivo postojanja bez emocija nije odvojeno od objektivne ljubavi. To prosto znači, delati iz istinitog dela sebe izvan uslovljavanja, programiranja i projektovanja, sa ‘čistim’ emocijama, ne sa onim koje se potiskuju.

Naše emocije vode do ljubavi, ali nisu ljubav. Radi se o otvaranju do tačke osetljivosti, a ne o suzbijanju negativnih emocija kao što su bes, tuga, ljubomora, žalost… Treba raditi kroz te emocije, jer takav rad na sebi dovodi do saosećanja i empatije, ne samo za sebe i bližnje, već za čovečanstvo uopšte. Ovo takođe znači da doživimo i osetimo emocije da bismo mogli da ih otpustimo bez potiskivanja ili projektovanja na nekog drugog. Postoje mnogi načini za tako nešto: umetnost, muzika, pisanje kao i disanje, vežbe za telo i drugi lekoviti modeli mogu pomoći u tom procesu transformacije senke u svetlo kroz emocionalno čišćenje. To je složen i dubok proces koji se ne događa ‘preko noći’.

U tom smislu, veze između ljudi su takođe lekcije ljubavi, a ne znače kraj same po sebi, već nam mogu pomoći da naučimo dosta toga o nama samima. Ljudi i prijatelji koji iskreno rade na sebi nam mogu pokazati vredne lekcije, jer nam donekle služe kao ogledala i mogu nam pomoći da razotkrijemo neke delove sebe koje inače ne bismo bili u stanju da vidimo budući da svi imamo subjektivne ‘slepe tačke’. ‘Ogledala’ se generalno shvataju kao šokantna i društveno neprihvatljiva. To proizilazi iz činjenice da ako ‘ogledalo’ čini ikakvo dobro, bilo bi u suprotnosti sa subjektivnim percepcijama koje ljudi poseduju, a koje se naravno tiču njih samih. Drugim rečima, onako kako čovek percipira samog sebe je manje ili više zasnovano na laganju sopstva, a stepen kojem ogledalo dostiže namenjenu istinitost će osporiti ove laži.

Što se više lekcija nauči, to je više stečenog, zaista razumljivog i primenljivog znanja; što više čistimo svoje emocije; što se više pojedinčeva svest razvija, jer su viši centri aktivirani – to više možemo videti ono što se ‘videti ne može’. Ipak, ovo je proces koji je drugačiji za svakoga u zavisnosti od mnogih faktora.

Psihopate, u drugu ruku (što je oko 6% čovečanstva), nemaju sposobnost da iskuse išta blisko ljubavi, saosećanju i empatiji još od rođenja. To nije psihički poremećaj, već genetski. I druga je tema, koja je takođe veoma pogrešno shvaćena, a i ignorisana, pogotovo jer većina psihopata mogu da se pojave kao ‘normalni’ kroz sopstvenu ‘masku razuma’. Nisu to samo kriminalci koji su već u zatvorima, već ih ima među nadležnima, političarima, spiritualnim vođama, muževima, ženama, decama, pa i komšijama. Oni vam mogu reći tačno ono što želite da čujete, pojavljujući se saosećajni i puni razumevanja, ali to ne znači da oni to zapravo i osećaju.

Da pretpostavimo da smo svi mi isti i da svi imaju pristup najvišoj ljubavi, (ili bilo kom nivou ljubavi) je u najboljem slučaju samoobmana, a tako nešto možemo videti u prejednostavljenoj ideji da smo ‘svi mi jedno’. Ne možeš biti nešto što nisi, niti možeš dati nešto što nemaš.

Mi svi jesmo jedno, ali nismo svi isti. Izgleda da ima jedna značajna slepa tačka i prejednostavljenost o ideji “nas”. Ovo nema nikakve veze sa ‘mi protiv njih’, već sa razumevanjem kako je čovečanstvo zapravo komplikovano, u odnosu na to u šta izaberemo da verujemo i čemu težimo, a šta se trudimo da ne vidimo i sa čim da se ne suočimo, i iznutra i spolja.

Ako bacimo pogled na priče ljudi koji su doživeli stanja bliska smrti i šta su oni videli i ostvarili, onda nailazimo na slično: to podrazumeva iskustva objektivne Ljubavi, koja nema mnogo veze sa ljubavlju kakvu je ljudi poznaju. Npr, jedan čovek je rekao: takvo iskustvo nije sentimentalno kao da vas natera na plač, već je pre da osećate nečiji bol, ne emociju. To je izvan osećanja nekog drugog pojedinca, već se odnosi na više ekspanzije, znanja i razumevanja.

Na kraju krajeva, ne postoji ljubav u kojoj nema istine i znanja. Ljubav podrazumeva videti svet u pravom svetlu, ne onako kako nama odgovara, kako bismo mi želeli ili kakav pretpostavljamo da bi trebao da bude. Dakle, prava ljubav je suštinski povezana sa objektivnom realnošću kojoj pojedinac može pristupiti.

“Znate, pokreti svesnosti su nas ubacili u stvaranje neke hibridne spiritualnosti koja je pomešana sa veoma otrovnim stepenom uobraženosti i moramo to malo bolje osmotriti. Napravilo nas je hiper osetljivima i ne veoma jakima. Pitala bih vas kako nas to čini svesnima, jer ako nas to čini toliko svesnima sveta onda ne bismo bili u ovom stanju u kome smo. Ako nas to čini toliko svesnim, ne bismo odbacili od sebe slobodu i prava, ali smo ih odbacili. Izgubili smo i naša građanska prava. Odbacili smo i stvorenja na zemlji i percipirali ih kao zaseban svet. Čega smo to postali svesni u poslednjih 50 godina? Gde smo bili? Produbili smo rane. Poznajem ljude koji kažu da rade na svojoj svesnosti ali ne žele da gledaju TV i da budu u toku sa događanjima u svetu. Onda, čega postajete svesni?! Pa, sebe. Sada, moram vam nešto reći: to je tačno ta formula kroz koju se ne možete isceliti. Ne možete se izlečiti. Razumete li to?! Takav tip uobraženosti klasična je formula za podsticanje sopstvenog besa. Narcisizam i ono gde sam samo ja, radi se samo o meni, radi se o mom vremenu, mom prostoru, mojim potrebama, mojim ranama, mom ovom ili onom… Moram vam reći da vi malodušni i  uobraženi, idite u svoje bolnice i uzmite svoje lekove, jer prosto nije moguće da dođete do izlečenja svojih ozbiljnih poremećaja, a koji zahtevaju intervenciju na kosmičkom nivou svesnosti.” – Caroline Myss

Da bi ljubav bila zastupnik promena ka boljem svetu, da bi dovela do pozitivnih promena, mi moramo da priznamo i tamniju stranu života i sveta u kom živimo, stvari i probleme koje mnogi ljudi izbegavaju verujući da bi prostim fokusiranjem na ‘dobro’ i ‘pozitivno’ došlo do promene u svesti. Ovaj način razmišljanja je ‘slepa tačka’ u mnogim učenjima novog doba, što je zapravo u suprotnosti sa onim što je namenjeno, jer tako senka koju ne priznajemo raste i jača, manifestujući se nesvesno kroz naš kolektiv. Kao što izreka kaže: “Put do pakla popločan je dobrim namerama.”

“Ideal je prosto bekstvo, izbegavanje onoga što jeste, kontradikcija onoga što jeste. Ideal sprečava direktnu akciju na ono što jeste. Da bismo imali mir, moramo da volimo, moramo da prestanemo da živimo idealni život, već da vidimo stvari onakvim kakve jesu i da delujemo na njih transformišući ih.” – J. Krishnamurti

Mnoge ideje o samom fokusiranju na ljubav i o tome kako je ljudi tumače, ili slanje ljubavi svetskim vođama i čovečanstvu uopšte, nisu dela prave ljubavi, već su emocionalne projekcije koje su zapravo samoobmane koje čoveka bacaju dublje u san, iako on stvarno veruje da u stvari nešto radi i doprinosi pozitivnoj promeni. Prava Ljubav poštuje slobodnu volju i neko ne može dati ili poslati Ljubav nekome ko je nije zatražio.

Pojedinac mora da se zapita: ljudi pričaju o miru u svetu i ljubavi, ali i dalje glasaju za iste političare i veruju lažima koje su servirane od strane te iste vlade, bilo da je reč o stanju u državi, ratu, teroru, istoriji ili o bilo čemu drugom, a što oni očigledno koriste radi socijalne kontrole. Neko može imati koliko hoće pozitivnih/punih ljubavi/finih misli i emocionalnih stanja, ali ako taj neko i dalje veruje u laži onda neće doći do razvoja svesti niti pristupa višoj ljubavi, a koja je zapravo pravi ključ izlečenja i svesnosti. Naprotiv, verovanje u laži hrani haos bez obzira na to koliko su namere dobre.

Ljubav je iznad reči i nijedna se promena neće dogoditi ako ljudi prosto ponavljaju da je ljubav odgovor i da je ona sve što nam treba, dok se i dalje drže za iluzije ne angažujući iskreni rad na sebi. Bez dubljeg razumevanja i znanja o tome šta ljubav zapravo podrazumeva, mi samo idemo u krug i istorija ponavlja samu sebe. Ako stvarno želimo promenu svesti onda moramo da pogledamo u ogledalo i da radimo na sebi da bi videli svet onakvim kakav jeste bez ignorisanja stvari koje mogu da izgledaju neočekivano. Ima još mnogo toga sa čim moramo da se suočimo pre nego što uopšte možemo da zađemo u taj svet zasnovan na ljubavi, miru i istini.

“Ljubav nije ponašanje, stav niti osobina. Nije etiketa. Nije dogovor. Ljubav se može iskazati na mnogo načina koji naizgled ne moraju biti međusobno povezani. Može se ukazati blaga ili energična. Može te izazivati. Može te kritikovati. Može otkriti tvoje iluzije, tvoje fantazije i tvoje samoobmane. Ljubav nije baš ono na šta ljudi pomisle kad kažu tu reč. Prava Ljubav proizilazi iz znanja. U tom smislu, ona je iskazivanje znanja. Samo te znanje može tamo odvesti. Znanje može dovesti dve osobe sa dva različita kraja sveta u isti koš zarad većeg cilja. To je moć velike Ljubavi. A velika Ljubav je ono što svetu sada treba.”  – Marshall Vian Summers

Takođe postoje mnoge konfuzije na temu šta je zapravo pozitivno a šta negativno, šta subjektivno a šta objektivno. Neki ljudi tvrde da ne postoji objektivnost i da je sve subjektivno. Da sve zavisi od toga kako gledamo na stvari, i da ne postoji objektivna realnost ili istina, već da postoji samo ‘moja’ ili ‘tvoja’ istina, i da mi sami kreiramo svoju realnost kroz misli koje imamo i kroz stvari na koje se fokusiramo. Ali, da li je to zaista tako?!

Izgleda kao da je kvantna fizika malo pojednostavila stvari i plasirala ih u knjige i filmove (npr: knjiga i film “Tajna”). Možda sve i nije baš tako jednostavno, kako smo poverovali kroz mnoge najprodavanije knjige za samopomoć i čuvši mnoge spiritualne učitelje u poslednje vreme.

“Čisto da se zna: Kvantna fizika ne poriče postojanje objektivne stvarnosti, niti da naše misli ne deluju direktno na naše događaje u životu, već zagovara da efekti zahtevaju uzroke i da ako želite da napravite neku promenu u univerzumu, morate delovati na nju.” – Lawrence M. Krauss, professor of physics

Na pitanje o postojanju objektivne istine je veoma nezgodno odgovoriti. Filozofski pogledi na istinu i kriterijumi znanja variraju od starih rezonovanja do racionalizma, pa i empirizma.

Bilo kako bilo, iznad filozofskih i naučnih diskusija, obično se nalazi jedan element koji je jedva dublje ispitivan: stanje bića/svesti osobe koje je povezano sa stepenom objektivne realnosti kojoj pojedinac može da pristupi. U našem trenutnom stanju bića i postojanja ne možemo zaista opaziti objektivnu realnost u njenoj potpunosti, ali ipak možemo da radimo kroz objektivnost i shodno tome da širimo svoje razumevanje realnosti i nas samih. Promena svesti i buđenje podrazumeva viši stepen svesti, što znači postati svestan svega u potpunosti, što opet podrazumeva videti svet i sebe objektivnije, bez poveza na očima. Ovo se ne događa samo od sebe, već zahteva iskreni trud i rad da bi se odvojila istina od laži, iznutra i spolja. To je osnova ezoteričnog rada, a koja se odnosi na sticanje znanja o sebi u cilju razvijanja svesti/bića na viši nivo postojanja.

Subjektivnost je preduslov za razmatranje pojedinčevih omiljenih uverenja u odnosu na spoljašnji svet. Takva tendencija je obično podržana snažnom emocionalnom vezanošću za ova uverenja. Maštanje, pretpostavke i mišljenja na osnovu reaktivnog ponašanja, u direktnoj su vezi. Objektivnost znači videti stvari takvima kakve jesu, a ne kao što neko predviđa da će biti ili kakve želimo da budu. Sposobnost da percipira objektivnu realnost zavisi od pojedinčeve sposobnosti da jasno protumači poruke koje prima. Da bi postigao više stanje objektivne svesnosti, pojedinac mora da jasno vidi druge i sebe, a to dalje podrazumeva da radi kroz sopstvene laži, iluzije, odbojnosti i samoobmane.

“Opstanak ega je postavljen još  u našem ranom detinjstvu od strane naših roditelja i društvenog programiranja o tome šta jeste a šta nije moguće, u ono u šta je ‘dozvoljeno’ da se veruje da bi bili društveno prihvaćeni. Učimo tako nešto prvo kroz zadovoljavanje roditelja, a onda kasnije modifikujemo sopstvena uverenja ka onome što zadovoljava društvo – naše okruženje. Jedna od prvih stvari koje moramo uzeti u obzir je da svi imaju različiti set verovanja koji je zasnovan na njihovom društvenom i porodičnom uslovljavanju, a upravo ta verovanja određuju kom ‘stepenu’ objektivne realnosti može da se pristupi. Opšte je poznato da, ispod običnih uslova koju nameće realnost, mi skoro nikad ne percipiramo realnost onakvom kakva zaista jeste. Postoje hiljade različitih malih utemeljenih programa koji nas drže još od detinjstva, a koji u svakom trenutku određuju u šta verujemo, šta mislimo, u šta mislimo da verujemo ili u šta verujemo da mislimo.” – Laura Knight-Jadczyk

Lako je filozofirati o ideji objektivnosti i subjektivnosti bez uzimanja u obzir nekih praktičnih stvari. Na primer, nevezano sa tim šta pojedinac veruje da je ‘njegova istina’ ili o čemu razmišlja i šta zamišlja; ako odšeta sa litice zar ga neće gravitacija srušiti dole? Nije li jedan plus jedan jednako dva, a ne tri? Da li je svet ravan ili okrugao?

Bilo kako bilo, istina se ne mora striktno slagati sa nečijim prvobitnim verovanjima, mišljenjima i pretpostavkama. Zato je važno ne pasti u poricanje ili izbegavanje kada neko od naših utemeljenih uverenja biva izazvano, posebno ako je pojedinac emotivno vezan za njih, jer tada ego pokušava da (nesvesno) brani laži sa ciljem da bude ‘u pravu’ budući da istina može otvoriti ‘konzervu crva sa kojima neko nije u stanju da se nosi’.

Štaviše, bez obzira na to koliko se neko trudi da se zatvori od spoljnog sveta, verujući da ništa ne može da mu naudi sve dok se fokusira na ‘pozitivne’ misli i na ono što mu se sviđa da iskusi, ipak veći problemi sveta i dalje imaju efekta na nas, baš zato što smo svi mi jedno i sve je povezano. Nijedan čovek nije zasebno ostrvo i ničija realnost nije izolovana od celine.

Blesava paradigma koja se trenutno mahnito širi zajednicama novog doba je već duže vreme poznata kao: ‘Ti stvaraš sopstvenu realnost’, i ona namerno stvara dosta konfuzije. To je zabludna i uslovna paradigma sa određenom poluistinom, a ona se nikad ne izražava na ovaj način u ezoteričnim tradicijama. Michael Topper donosi malo zdravog razuma ovom problemu:

“Šta ovu frazu čini blesavom je upravo činjenica da se svi ti lični programi pozitivnog mišljenja i samouverenog maštanja odvijaju u neizbežnom kontekstu. To su posledice. Niko ne odlučuje, lično i u sopstvenom vakumu. Postoji šarolik svet mnoštva poteza i tvrdnji koje zajedno postoje sa ličnim željama i dizajnom tog ego-tripa. Ali, ‘pa šta?!’ čujemo tvrdokornog ‘kreatora realnosti’ kako propagira ‘zar ne ostajemo nedodirljivi za one koji su međusobno zavisni sve dok smo sigurni u sopstvenim privatnim ograničenjima, našim sopstvenim afirmacijama i pozitivnim mislima pa tako i postajemo jači?!’”

Ne. Čovek ne živi sam po svojoj ‘narudžbi’. To znači da ne stvaramo mi našu realnost, već samo generalizujemo realne hipoteze ili scenarije koji se konstantno reflektuju i isprobavaju u celini; a celina, budući da je neodvojiva od potencijala našeg sopstvenog globalnog postojanja, sastoji se od eksplicitnih i implicitnih sličnosti, koje se dobijaju kroz aktivne ili pozitivne ‘narudžbe’, a ono što proizilazi iz praznine ‘slepih tačaka’ biva izostavljeno. Sve linije, potencijalne i stvarne, postoje u okviru jednog bića i neizbežno se obračunavaju u celini. To je ono kada kažemo da postoji kontekst u kom sve naše želje i odluke uzimaju maha.

Ovo je stvarnost zasnovana na božanstvu, a ne na egu. Samo je sveukupna priroda duše u dodiru sa sveukupnim duhovnim bićem. Sve drugo nužno podrazumeva delimičnu perspektivu, idejnu samoprocenu, što već prouzrokuje neizbežne ‘slepe tačke’.

Ono što ste selektivno izostavili iz ‘sopstvene realnosti’, se takođe manifestuje. Naravno da možemo reći da ‘žrtva’ i dalje zaslužuje svoju sudbinu, ili da je privukla sebi svoju sudbinu kvalitetom otupelosti koju je ugradila u svoje karakteristične misaone formule; i uglavnom ovakva interpretacija može doći u dodir sa nekim stvarnim faktorima koji su uključeni u negativni efekat. Ali, čak ni jednostavno prisustvo određenog stava prema elementu konačnog negativnog rezultata, niti objašnjenja preostale ‘karme’ (ili bilo šta slično), ne mogu adekvatno da objasne sve slučajeve u ovoj kategoriji.

Prosto nije istina da je svaka žrtva silovanja nekako ‘pozvala’ to iskustvo kroz lični oblik ‘narudžbe’ ili kroz podsvest.

Obrnute posledice ovoga su, naravno da samo u postrojavanju i sastavnom skladu celokupnom vrednošću bitisanja se stvarnost može precizno manifestovati kroz medijum ličnog izražavanja, jer u tome nema nesklada između ličnog i univerzalnog (‘moj svet’ koji je neusklađen sa celinom). To je u skladu sa uslovom da se ‘nemoguće’ može manifestovati.

Jer, shvativši na ovaj način (i samo na taj način), možemo videti nezamislive efektivne rezultate kada nečija lična volja nije drugačija ili nije uklonjena od Duha Božanske Volje; odnosno, volja da se otkrije duh kao istina i autentični karakter svačijeg neograničenog bića. To znači da, u smislu lične volje samo duh učiteljske uloge ostaje. Ne ostaje volja u repertoaru ‘onoga što ja hoću’ osim ako ona izražava savršeno uklapanje, integraciju i identitet sa Božanskom voljom.

U suprotnošću sa neopravdanim popularnim mišljenjima, koja iniciraju usklađivanje sa voljom apsolutnog duhovnog bića, to nije posledica ‘rada na sebi bez protivnika’. Naprotiv, jednostavno prisustvo probuđenog u istini kroz duhovno iskustvo uvek izaziva hitni otpor, uvek budi odgovarajuću reakciju iz našeg uspavanog stanja.

“Pokretanje usklađivanja volje sa kreativnom celinom ne garantuje ‘mirne lične okolnosti’; baš naprotiv, pogledajte u priču svakog ko ima takva iskustva, istražite događaje koji okružuju majstore poznate istoriji. Umesto toga, ona osigurava da će takvi događaji imati karakter autentičnog učenja kroz praktičnost, svima koji imaju dušu da vide. Osigurava da se volja celine uvek izvršava, bez obzira na pristrasnosti i predrasude kroz koje se celina može posmatrati u bilo kom slučaju.” – Michael Topper

Postoji objektivna istina izvan konteksta kako to naše malo ‘ja’ vidi. Čini se da je sklonost nekih svesnih pokreta da generalizuju i iskrive duhovne više istine, kao što i kvantna fizika tvrdi: sva istina je relativna. Otuda neki ljudi nesvesno, ili svesno, koriste ova objašnjenja kao izgovore i opravdanje za zločine širom sveta, ili za bilo šta u šta pojedinac želi da veruje u sopstvenom malom subjektivnom svetu, bez obzira na to koliko je iluzorno, lažno i zasnovano na čistom maštanju ili emocionalnim projekcijama; čak do tačke u kojoj izjavljuju da se sve vrti oko ‘moje’ ili ‘tvoje’ istine i da ne postoji objektivna istina.

Očigledno je da svi mi imamo različite lekcije koje treba da naučimo i talente koje treba da iskažemo, što se može interpretirati kao nečija ‘lična istina’, međutim to ne isključuje pojedinca iz kolektivnih lekcija na koje svi treba da obratimo pažnju, ako želimo da se svesno razvijamo kao jedno. Jednostavno priznanje da smo svi jedno, da je odvojenost iluzija i videti sve kao ‘svetlost’ fokusirajući se na ono što neko misli da je ‘pozitivno’ ili ignorišući ono što neko vidi kao ‘negativno’, ne dovodi do promene na bolje. Nasuprot tome, insistirajući na onome što se želi videti, a što je u suprotnosti sa onim kakav je svet zaista, dolazi se u konflikt sa kreacijom što dalje dovodi do haosa i više patnje na globalnom nivou, a ne manje.

Dublji uviđaj u to daje slučaj poboljšane kvantne teorije koju su plasirali fizičari Ark Jadczyk i Philip Blanchard. Njihovi zaključci bi ukratko bili:

“Svako ko veruje u mogućnost da može da kreira svoju realnost, koja se razlikuje od onoga što stvarno jeste, dodaje razvitku haosa i neuređenosti. Ako su vaša uverenja suprotna od istine, bez obzira na to koliko jako verujete u njih, vi u suštini dolazite u konflikt sa tim kako univerzum vidi sebe, i mogu vas uveriti – nećete pobediti na tom takmičenju. Na taj način pozivate razaranja na sebe i na sve one koji učestvuju u tim stvarima sa vama. S druge strane, ako ste u stanju da vidite univerzum u svom pravom svetlu, objektivno i bez ometanja prihvatajući realnost i odgovarajuće odgovore na pitanja kako stvari zaista stoje, tada postajete sve više u skladu sa kreativnom energijom univerzuma i vaša sopstvena svest postaje kanal objektivne ljubavi i vaša dela su u potpunom skladu sa onim što jeste. Vaša energija opažanja, data bezuslovno, a praćena odgovarajućim akcijama, može doneti red u haos i stvoriti beskonačni potencijal.”  – iz “The Secret History of the World” od Laura Knight-Jadczyk

Neki ljudi pogrešno percipiraju objektivnost kao negativnu, a maštanje kao pozitivnu stvar. Većina stvari koju ljudi vide kao pozitivne ili negativne su njihove subjektivne projekcije i mišljenja koja baš i ne reflektuju svet u njegovom pravom svetlu. Bez istine i objektivnosti neće biti promene na bolje niti razvoja u svesnosti, ni iznutra ni spolja.

U tom smislu, mnogi dobronamerni i srdačni ljudi koji žele bolji svet zapravo čine više štete nego dobra prostim ignorisanjem i poricanjem aspekata naše stvarnosti, a koje se ne uklapaju u njihove subjektivne ‘pozitivne’ poglede na svet. Oni veruju da ako ućutkuju ‘negativno’ i sve posmatraju kao ‘jedno’ i kao ‘svetlost’, ako zamišljaju mir u svetu i meditiraju na njega i projektuju ‘ljubav i svetlost’, stvoriće mir i harmoniju. To ne može biti dalje od istine, a to je upravo ono u šta neke sile, koje ne žele da se čovečanstvo probudi zbog sopstvenih interesa, žele da verujemo. Tako nešto je u direktnoj vezi sa tim koliko su korumpirane religijske i spiritualne vrednosti.

Drugim rečima, oni koji izlažu javnosti laži i zločine u svetu, oni koji posmatraju svet u njegovom pravom svetlu sa svim različitostima uključujući i one nezadovoljne koje mnogi ljudi tumače kao ‘negativne’ i radije ih ignorišu, zapravo rade dobre stvari u pravom smislu te reči: osvešćujući tamu, podižući svesnost i isijavajući svetlost. Svetlost je informacija i znanje, a ne samo činjenje stvari ‘svetlim’ u smislu da treba biti ‘fin’, ‘ljubazan’ ili ‘pun ljubavi’ bez upotrebe bilo čega ‘lošeg’ ili ‘teškog’.

“Kada pričamo o saosećajnosti, pominjemo je u smislu da treba biti ljubazan. Ali saosećajnost nema mnogo veze sa ljubaznošću, već sa tim da se bude dovoljno kreativan da bi se probudila neka osoba.” – Chogyam Trungpa Rinpoch

“Prava saosećajnost šutira dupeta, daje imena i nije nimalo prijatna u određenim danima. Ako niste spremni za ovu vatru, onda nađite novo doba, slatko i svetlo, stalno nasmejane učitelje i naučite da osnažite svoj ego sa spiritualnim frazama koje prijaju ušima. Ali, što dalje budite od onih koji praktikuju pravu saosećajnost, jer će oni spržiti vaša dupeta, prijatelji.” – Ken Wilber

Ove iskonstruisane ljubaznosti izgleda da se veoma često dešavaju u današnjim pokretima svesnosti u kojima ljudi ne žele da kažu ništa ‘negativno’, što je naravno u okviru njihovog subjektivnog razumevanja percipirano kao negativno. Generalno se kriju iza društvene etikete bez razgovora o ičemu lošem, a kamoli da se dotaknu neke tabu teme. Govore o pitanjima koja su duhovno ili politički korektna da slučajno ne bi ‘dolivali nekome so na ranu’.

Naravno, to ne znači da bi pojedinac trebalo da bude zloban, agresivan i nepristojan ili da nameće informacije nekome ko ih nije zatražio, već jednostavno znači da bude iskren i istinit sa savešću i svesnošću. Postoji vreme kada treba da se priča i vreme kada treba da se ćuti. I ponekad morate da budete direktni, da nazovete skota skotom i da lažima date ono što zaslužuju: istinu, bez obzira na tuđa mišljenja, pa čak iako ne zvuči lepo i ako se ne slaže sa onim što taj neko želi da čuje. I dalje možete biti obazrivi u isto vreme govoreći istinu, iako vas drugi možda doživljavaju ‘negativnim’ kroz njihovu uslovljenu tačku gledišta.

“Kukavičluk postavlja pitanje: ‘Da li je bezbedno?’ Ekspeditivnost postavlja pitanje: ‘Da li je političko?’ Sujeta postavlja pitanje: ‘Da li je popularno?’ Ali savest postavlja pitanje: ‘Da li je ispravno?’ I tako dođe vreme kada pojedinac mora zauzeti stav koji nije ni siguran, ni politički, ni popularan, ali ga mora zauzeti jer mu savest govori šta je ispravno.” – Martin Luther King, Jr.

Postoje mnogi samoprozvani festivali svesnosti u poslednje vreme na kojima ima muzike, umetnosti, radionica i predavanja. Mnogo lepih ljudi u hipi odeći, okićeni perjem, sa krznenim kapama i sladunjavim očima što navodno treba da predstavlja kulturu svesnih ljudi. Nema ništa loše u lepom oblačenju, partijanju i dobrom provodu, ali ipak kada se obrati pažnja na te radionice i ono što pričaju – izgleda kao da nešto fali i uglavnom se priča o tome kako moramo kao vrsta postati svesni ako želimo da idemo na pravu stranu.

Na svakom festivalu koji propagira ‘svesnost’ i ‘spiritualnost’ mora se postaviti pitanje zašto nema predavanja na kojima se govori o genocidu u Palestini npr, o kriminalnim radnjama vodećih političara, o ideji da psihopate bez savesti vladaju našim svetom i institucijama, o činjenicama koje govore da neki vanzemaljci nisu naša svemirska braća koja dolaze da nam pomognu već da smo im mi hrana na mnoge načine, i zašto ne pričaju o tome da mi zapravo i nismo jedna velika ljudska porodica?! Zašto ne pričaju o mnogim drugim problemima?! Pa zar nisu sve ove teme deo pokreta svesnosti?!

Izgleda da takvi festivali postaju sve više i više stvar zabave, a nisu tu da bi zapravo pomogli ljudima da postanu svesni senke koja mora da se osvesti i u koju mora da se unese svetlo. Ne radi se samo o vežbanju yoge, konzumiranju sveže hrane i o životu u skladu sa prirodom, niti se radi o tome da se bude ‘pozitivan’ da bi se postalo pozitivan, niti o učenju kako da se manifestuju sopstvene najdublje želje.

“Ne možete dovesti svetlo tami, već morate dovesti tamu ka svetlu.”

“… Popričala bih sa vama malo o božanskoj ženstvenosti. Božanska ženstvenost nije samo o lickanju i lepoti (šta god da znači ‘biti lep’). Kod žena se radi samo o kozmetici i lickanju. Aman!!! Božanska ženstvenost brine o činjenici da 17.000 beba umire na ovoj planeti i to svakodnevno, i to od gladi. Božanska ženstvenost plače i vrišti kad mora. … Sad me možete pitati šta je to što bi vi trebalo da uradite. Pa, ja ne znam šta je to, nije moja briga to što vi treba da radite, ali vas molim nemojte zaspati u časima agonije, ostanite budni. Jer, to je upravo ono što vam oni rade. Spreme vas za spavanje. Ne kažem da treba da obraćate sto posto svoje pažnje na ono loše što se dešava, jer je činjenica da će se na taj način to samo pojačavati, već kažem da u ignorisanju svega toga u potpunosti nema nikakve božanske ženstvenosti. …” – Marianne Williamson

Na kraju krajeva, većina ljudi se plaši nepoznatog i onoga što ne razume. Kada jednom učinimo napor da se reprogramiramo od naše uslovljenosti, i da steknemo znanje i razumevanje i iznutra i spolja, kada odlučimo da osvešćujemo tamu, naša svesnost raste i počinjemo da vidimo usklađenost sa onim što smo mi stvarno, izvan želja, maštanja ili poricanja i tek tada možemo raditi u skladu sa našim višim sopstvom i univerzumom.

Ako stvarno volimo život i svet u kome živimo, i ako stvarno želimo pozitivne promene, onda bismo morali da pogledamo i u probleme i u nepravde širom sveta uprkos tome što većina nas ne želi da zalazi tamo. Ovo nije negativno ponašanje, već posao koji treba da se obavi tokom vremena tranzicije.

“Šta god da utiče na pojedinca direktno, utiče na sve ostale indirektno.”

“Svet mnogo pati, ne zbog onoga što rade zli, već zbog toga što ćute dobri.”

Traganje za istinom i osvešćivanje tame mora da se desi iznutra i spolja, ne samo spolja ili samo iznutra. Delanje i duhovni rad na sebi idu ruku pod ruku. Nisu odvojivi već međusobno povezani.

Problem koji se nalazi kod tragaoca za istinom i među onima koji je primenjuju, ako se fokusiraju samo na spoljašnjost mogu lako da padnu u zamku dezinformacija ili da rezonuju pogrešno, samo zato što njihovo sopstvo nije na pravom putu kroz iskreni rad na sebi koji će pomoći da se razviju njihove kritičke sposobnosti. Postaje sve teže razdvojiti istinu od laži i neko čak može širiti dezinformacije ne znajući da to čini, jer ne može da vidi jasno i naravno da to rezultira prejednostavljenošću stvari, pretpostavkama i zabludama. Drugim rečima: moram da razumem moju ‘mašinu’, moj uobičajeni način razmišljanja i to kako moje emocionalne reakcije i vezanosti mogu iskriviti stvari, kako prihvatam informacije i kako moje predrasude i uslovljena verovanja filtriraju informacije koje mogu dovesti do mentalnog nesklada.

“Ponekad se ljudi čvrsto drže za svoja verovanja koja su veoma jaka. Kada im se predoče činjenice koje jasno pobijaju njihova verovanja, ti dokazi ne mogu biti prihvaćeni. Mogli bi da stvore osećaj koji je ekstremno neprijatan, tzv. mentalni nesklad. I zato što im je važno da se drže svojih verovanja, oni će racionalizovati, ignorisati, pa čak i poricati bilo šta što se ne uklapa u njihovo tvrdokorno verovanje.” – Frantz Fanon

“Da bi se razumeo međuodnos laži i istine, čovek prvo mora razumeti neistine u sebi, i da razume da konstantno laže samog sebe.” – G.I. Gurdjieff

Prema spiritualnom učitelju George Ivanovich Gurdjieff, ljudski organizam se sastoji iz suštine i ličnosti. Suština je ono sa čime smo se rodili i uključuje fizičko telo, genetiku, metabolizam, urođene kapacitete za emocije i osećanja. Postoje takođe i spoljašnji uticaji koji utiču na nas, kao što su planetarne vibracije prisutne tokom začeća, tokom fetalnog stanja i pri rođenju. Kako rastemo, naša se suština menja zbog kulturnih uticaja. U pubertetu se možemo uskladiti sa svojom pravom prirodom i potencijalom, ili se možemo blokirati i tako formirati nešto što je u suprotnosti sa našom suštinom. Suština će da evoluira u okruženju u kom dominiraju prave vrednosti kao što su iskrenost, ljubav, istina, saosećanje, znanje, itd. Očigledno je da živimo u svetu u kom su takve vrednosti omalovažavane i potcenjivane, što znači da je naše celokupno čovečanstvo prihvatilo patološke vrednosti koje izgledaju normalno, i ljudi više ne mogu da naprave razliku između zdravog i patološkog procesa mišljenja i logike. Pojedinac više nije u stanju da podvuče liniju između ispravnog i iskrivljenog mišljenja. Uticaj bića iz viših dimenzija i sila takođe mogu imati uticaja na nas.

Ličnost je maska koju nosimo preko naše suštine. To je vozilo za suštinu da bi ona mogla da radi kroz govor. Naša ličnost je uslovljena i programirana preko vaspitanja u društvu koje je izgrađeno na lažima, a što je jače programiranje teže je izraziti suštinu. Stoga, deprogramiranje i suočavanje sa lažima sopstvene ličnosti je ključ, pa se tako dolazi do izražavanja suštine koja na kraju dovodi do svesnih akcija u zavisnosti od pojedičevog potencijala. Kod zrele osobe, suština i ličnost se oblikuju u konstantno ‘Ja’, što znači da je osoba ujedinjena.

“Ljudi su uvek napunjeni sa raznim fantastičnim idejama o sebi, svetu, ljudima, ljubavi, idealu, okruženju… Vođen željom da izbegne neprijatnosti, čovek daje odrešene ruke njegovoj mašti i sklon je da veruje prvoj prijatnoj iluziji koja se nalazi na putu. Pojedinac projektuje njegove lične iluzije u hladan i nepromenljiv svet, i na taj način obmanjuje sebe, i nastoji da razmišlja o stvarnosti kao ‘ružičastoj’. Odvajanje od iluzije je bolan proces koji se može produžiti u zavisnosti od toga koliko je pojedincu potrebno da shvati da živi veštački i da je to stanje rezultat njegovih unutrašnjih snova. Velika hrabrost je potrebna da bi se suočio s realnošću i uništio privid prijatnih snova” –  John Baines

U drugu ruku, mnogi spiritualisti se fokusiraju samo na sebe, verujući da će eventualno promeniti spoljašnjost bez napora da pogledaju svet objektivnije i da deluju na njega. Ghandi je govorio: ‘Budi promena koju želiš da vidiš u svetu’, i to je takođe pogrešno shvaćeno negde usput. Pre svega, vrsta promene koju ljudi žele da vide je različita za svakoga zavisno od subjektivnog razumevanja osobe, koje može biti veoma iskrivljeno, posebno ako osoba izbegava da vidi svet u pravom svetlu, verujući u laži i projektujući svoje želje i nade zasnovane na uslovljenoj ličnosti, a koje rezultiraju maštanjem. Npr. prosto da budem ‘fin’ zato što želim da vidim ‘ljubazan’ svet, ne čini automatski svet takvim, posebno zato što su ljudi različiti.

Drugi problem je taj što mnogi ljudi sve pokušavaju da objasne kroz jedan sistem učenja, a ne vide svoja ograničenja ili iskrivljenosti koje oblikuju u njihov sistem verovanja. Npr. nije sve ‘negativno’ u ovom svetu manifestacija naše tamne strane, niti je sve što nam se desi naša karma, niti privlačimo sve našim mislima. Naravno, ima istine u ideji o karmi, ali koristeći to objašnjenje da se opravdaju svi zločini u svetu je kratkog veka i maši poentu, budući da svi mi i dalje moramo da delamo i učimo svoje lekcije, ne samo da ‘okrenemo drugi obraz’ i stojimo ćutke misleći ‘ma to je samo moja/njihova/tvoja karma.’

Mi nismo vrhunac Božje kreacije i tako posebni i sveti da nam ništa osim nas samih ne može nauditi, kontrolisati nama ili nas izmanipulisati. Zapravo je prilično arogantno i antropocentrično uopšte misliti na taj način. Ne radimo mi sami sebi baš sve. Ne radi se o okrivljavanju, već o izlaženju iz našeg gledišta sebične realnosti i univerzuma. Postoje druge sile koje deluju na nas, baš kao što i mi utičemo, konzumiramo i do određene mere kontrolišemo niže oblike života (biljke i životinje). Kako gore, tako i dole.

“Postoji na hiljade stvari koje sprečavaju čoveka da se probudi i koje ga drže čvrsto za njegove snove. Da bi se svesno postupalo sa namerom buđenja, neophodno je znati prirodu sila koje drže čoveka u uspavanom stanju. Prvo se mora znati da stanje u kome je čovek nije normalno, već hipnotičko stanje spavanja. Čovek je hipnotisan i to stanje se stalno održava i jača u njemu. Neko može pomisliti da postoje sile kojima je korisno i profitabilno da drže čoveka u hipnotičkom stanju, stalno osiguravajući da neće tragati za istinom da bi razumeo gde se nalazi.” – G. I. Gurdjieff

Učenje nikada ne staje i čovečanstvo ima još mnogo sa čim da se suoči i šta da nauči, a to može zahtevati potpuno novo razumevanje realnosti.

Ljudi koji su zaglavili u jednoj ideji ili jednom učenju i pokušavaju sve da objasne kroz to, zapravo grade sopstvene ograničene kutije. Ovo takođe važi za psihologe, astrologe, filozofe, umetnike, duhovnike iz bilo koje religije, itd. Dakle, čak i među naučnicima postoje mnogi od njih koji na svet gledaju kroz jedan objektiv, ne shvatajući da taj pristup lako može da ih dovede do iskrivljenog rezonovanja. Mogu postati vrlo egoistični i ponosni kada im neko predoči još više aspekata njihove priče, a o kojima oni nisu ranije razmišljali, posebno ako su napisali knjige o tome što razumeju, i posvetili celu svoju karijeru tom jednom posmatranju stvari.

Svesne studije gore pomenutih tema, kao i zavirivanje u ‘zabranjene’ stvari i teorije zavere, bi zapravo pomogle i raširile njihova znanja i sposobnost da stvarno pomognu drugima i čovečanstvu uopšte.

“Svesnost doslovno znači ‘znajući zajedno’. Širenje svesnosti bi onda značilo ‘saznavanje više stvari zajedno’, i tako donese novu vezu u svemu što smo poznavali ranije. Znati više, uvek znači videti stvari drugačije.” – Maurice Nicoll

Traganje za istinom iznutra i spolja nije za svakoga, niti se svi mogu ubaciti u to s obzirom da su ljudi drugačiji iznutra; nekima nedostaje ‘seme’, da tako kažem. Nisu svi ratnici i svi imaju različite lekcije da nauče i talente da iskažu sa različitom unutrašnjom ‘umreženošću’. Niko nije ‘bolji’ ili ’gori’, jednostavno tako stoje stvari u ovom evolutivnom krugu u kome se nalazimo. Iz tog razloga takođe neće biti kolektivnog buđenja u kome su svi nekim čudom i odjednom ‘prosvetljeni’ i ‘svesni’. Mnogi koji čekaju to doba biće dosta razočarani. Buđenje podrazumeva razvoj svesti. Sadašnjost je šansa (ne garancija) da se prošire vidici, ali se to ne događa samo od sebe (a ne događa se ni uzimanjem određenih supstanci koje navodno proširuju vidike). Svestan trud i rad su potrebni da bi se suprostavili snagama haosa, jer postoji put ka dole i put ka gore, baš kao što su Hopi Indijanci govorili o ovom vremenu tranzicije.

“Teško je razumeti da bez svesnog napora ništa nije moguće. Svesni trud je povezan sa višom prirodom. Moja niža priroda me ne može voditi do svesnosti, jer je slepa. Ali kada se probudim i osetim da pripadam višem svetu, to je samo deo svesnog napora. Postajem stvarno svesna tek kada se otvorim za sve moje mogućnosti, više i niže. Vrednost je samo u svesnom naporu.” – Jeanne De Salzmann

Mnogi su pozvani, nekolicina je izabrana (ili je odlučila da odgovori na poziv). Sada je vreme za one koji se osećaju ‘pozvanim’ da se zapitaju: šta radim sa svojim životom, gde je moja pažnja i na šta sam fokusiran? Radim li najbolje što umem da pomognem u ovom dobu tranzicije u smislu da radim na sebi i tragam za istinom? Svesno stvaranje realnosti se događa kada smo zaista povezani sa našom pravom prirodom (višim sopstvom) i kada postanemo ‘brod’ za više energije da rade kroz nas, a koje su u skladu sa univerzumom i pojedinčevom svrhom, ne sa željama, maštanjima i potrebama uslovljene ličnosti. Ako su naše akcije i verovanja u skladu sa onim što stvarno jeste, tada postajemo prenosivači energija koje ne samo da čine dobro nama, već svetu uopšte.

Od velike je važnosti da se oni koji iskreno tragaju za istinom povežu sa istomišljenicima, da bismo postali ‘alarmi’ jedni za druge, da se međusobno držimo budnima i da pomognemo u procesu odvajanja laži od istine. Jezgro istinski svesnih ljudi koji delaju kao svesni prenosivači više energije i posmatranja univerzuma u pravom svetlu, radeći kroz objektivnost, može proizvesti kvalitetne frekvencije i vibracije koje će stvoriti šablon za novi svet. Što više ljudi radi ovo svesno, to bolje; ali bitan je kvalitet, ne kvantitet.

Ovo nema nikakve veze sa pokušajima da se ‘spase svet’, već sa povezivanjem u procesu svesne evolucije; niti se radi o ‘kontrolisanju spoljašnje stvarnosti’, već sa delanjem u skladu sa univerzumom. I postajemo zaista skladni tek kada se povežemo u naporu da vidimo univerzum u svom pravom svetlu. To je put ka isceljenju, celini, svesnom stvaranju realnosti, i u suštini, ka pravoj ljubavi. To je proces koji je različit za svakoga budući da svi mi imamo sopstvene lekcije koje moramo naučiti, karmu koju moramo ‘isplatiti’ i talente koje moramo iskazati u ovom vremenu tranzicije.

U tom smislu, svi imaju jedinstvene veštine koje mogu doprineti celini, tako da možemo podržavati jedni druge u našoj evoluciji. Radi se o zajedničkom radu u stvaranju sinergije, ali i o poštovanju međusobne individualnosti i procesa u isto vreme. Što može da važi za jednog, ne mora da važi za drugog. Ali da bismo to znali, takođe moramo poznavati sebe i načiniti napor da bismo videli svet u pravom svetlu da bi naše akcije imale pravog učinka izvan samozadovoljavanja i besmislenog nemira.

Što smo više u saglasnosti da vidimo svet u pravom svetlu i što više delamo kao jedno, ‘lakše’ ćemo podneti tranziciju ka boljem svetu. Da, mi stvaramo našu realnost i naša svesnost ima efekta na spoljašnji svet, ali da bismo to postigli moramo biti u skladu sa univerzumom, inače bismo stvorili haos i mnogo nemira koji se takođe manifestuju u svetu. Povećana svest u kombinaciji sa akcijom zasnovana na istini može da ublaži neke predstojeće kataklizme koje su, po svemu sudeći, vrlo blizu. Sve zavisi od svakog od nas, a opet i od svih nas zajedno.

Samo jedan deo filma:

Advertisements

Komentariši

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s